Vanškolske aktivnosti
- sva deca su morala da se bave nekim sportom, po njihovom izboru.
- svi su morali da budu u bilo kojoj vrsti udruženja ili kluba, bez obzira na to da li su u pitanju izviđači, ili nešto drugo.
- svi su morali da se bave nekim dobrovoljnim radom za zajednicu.
Nezavisnost
- kako je koje dete punilo 16 godina, kupili bismo mu automobil. Kada je naše prvo dete dobilo svoj prvi automobil, reklo je ’ali, tata, pa to je krntija’. Ali, ja sam mu dao priručnik, alat je bio u garaži, i rekao sam da ćemo kupiti svaki deo koji bude potreban, da se dovede u vozno stanje. Jedanaest meseci kasnije, automobil je imao popravljen motor, menjač, nova tapacirana sedišta, nove amortizere i bio sveže ofarban. Moja ćerka imala je najbolji automobil u gimnaziji i bila je strašno ponosna što je to bilo njenih ruku delo
- dozvoljavali smo deci da greše. Pre nego što su bili stasali da voze, pomagali su u sređivanju mog automobila. Semjuel je trebalo da promeni ulje. Ispostavilo se da ga je sipao u hladnjak. Nisam pravio veliku paniku. Morao je da prospe ulje, kupili smo tečnost za ispiranje, sipali novu tečnost, a onda je zamenio ulje. Decu nismo kažnjavali za greške, jer se i na greškama čovek uči. Naša deca se ne plaše da probaju nešto novo. Znali su da ako pogreše u nečemu, neće biti kažnjeni. To nas je često koštalo, ali naša uloga je bila da odgajamo decu, a ne da štedimo novac
- svako dete je dobilo svoj kompjuter, ali morali su sami da ga sklapaju. Dobili bi procesor, memoriju, kablove, kućište, tastaturu, hard disk, matičnu ploču i miša, a onda su morali sami da ga sklope. Počinjali su to da rade sa 12 godina
- uvek smo im davali mogućnost izbora, ali ograničenu. Na primer, hoćeš li da ideš u krevet sada ili da očistiš sobu? Retko bismo im davali jednosmerne direktive, osim kad je reč o najbitnijim porodičnim pravilima. Kada mu date da bira između dve stvari, dete ima osećaj da samo kontroliše svoj život
