Roditelji žele najbolje za svoje dete – da bude bezbedno, srećno i voljeno. Ipak, ponekad iz te iste želje pređu neprimetno granicu između zdrave brige i prezaštićivanja. Strah da dete ne pati, ne pogreši ili se ne razočara, često dovodi do toga da mu oduzmemo priliku da uči, raste i postane samostalno.
O tome kako prepoznati ovu granicu i pronaći zdrav balans između zaštite i osamostaljivanja, razgovarali smo sa Natašom Drageljević, vaspitačicom i direktorkom PU „Mala škola“ koja svakodnevno posmatra odnos roditelja i dece iz prve ruke.
*Kako biste definisali razliku između zdrave roditeljske brige i prezaštićivanja?
Zdrava roditeljska briga je, kako i sama reč kaže – zdrava. Opravdana. Svrsishodna. Zdrava roditeljska briga je priprema za samostalnost. Ona treba da osposobi dete za život bez simbioze sa roditeljima. Roditelj treba da štiti dete od realnih opasnosti, ali i da mu dopusti da oseti razočaranje i male frustracije, koje su važne za detetov rast i razvoj.
Dok je prezaštićivanje potpuno suprotno. To je kontrola iz straha da bi dete moglo da bude povređeno i da pati. Poruka koju prezaštićujući roditelji šalju svom detetu je Brinem o tebi, jer mislim da ti ne možeš. I ta poruka otpisuje detetove sposobnosti i stavlja ga u ulogu bespomoćne osobe.
Koji su najčešći razlozi zbog kojih roditelji prezaštićuju svoju decu? Da li prezaštićivanje često dolazi iz straha, stresa ili osećaja krivice?
Postoji više razloga zbog čega roditelji prezaštićuju svoju decu, ali pre nego što pređemo na razloge, mislim da je bitno naglasiti da suština prezaštićivanja nije ljubav (iako je ona glavna „maska“) nego strah.
Prezaštićujući roditelji ne štite dete od sveta, nego štite sebe od osećaja krivice i straha. I umesto da nauče dete da se suoči sa neprijatnostima koje život nosi, oni se trude da uklone neprijatnosti i prepreke.
Jedan od razloga je i emocionalna simbioza majke i deteta. Takve majke teško podnose dečiju samostalnost. Jer imaju (iskrivljeno) uverenje da ako ih dete manje traži, onda ih i manje voli. Stvaraju emocionalnu zavisnost, dete je pasivno, a majka ga nesvesno zagržava u ulozi „malog“. Nesvesno guše detetovu samostalnost da bi zadržali osećaj važnosti i bliskosti.
Nesigurnost roditelja, kao i anksioznost isto dovode do prezaštićivanj, jer takvi roditelji imaju potrebu za kontrolom i užasava ih neizvesnost. Što su više uplašeni, to imaju veću potrebu da kontrolišu dete i da ništa ne prepuštaju slučaju. Takvi roditelji ne mogu da izdrže dečiju frustraciju (plač, tugu, strah…) pa ga odma „spašavaju“.
Imamo i novi vaspitni pravac „srećnog deteta“, koji nama, koji se bavimo decom donosi mnogo problema. Roditelji kojima se ovaj moderan vaspitni pravac sviđa, misle da je poenta roditeljstva da oni budu drugari sa svojom decom i da je cilj vaspitanja da dete stalno bude srećno. Ali nije tako. Cilj je da bude sposobno za život. A to nosi određene frustracije i nelagodnosti. A ovim načinom vaspitanja, dete se ne priprema za prevazilaženje istih.
Roditelji koji prezaštićuju svoju decu, veruju da je briga = ljubav. A nije. Briga je parališuća i sputavajuća za dečiji razvoj.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Kako prezaštićivanje utiče na emocionalni i socijalni razvoj deteta? Koje su dugoročne posledice ovakvog odnosa prema detetu?
Najveća šteta koju prezaštićujući roditelji prave svom detetu je ta što mu „lepe etiketu“ nesposobnog deteta.
Što se tiče emocionalnog razvoja – dete ne razvija otpornost i samopouzdanje (nije naučeno da podnosi frustracije), ima slabo razvijem osećaj kompetencije („ne mogu sam“), anksioznost…
Što se tiče socijalnog razvoja – otežano odvajanje i nezrelost u odnosima (teško odvajanje od roditelja), socijalna nesamostalnost, slaba emocionalna zrelost (nezrele emocionalne reakcije)…
Dugoročne posledice prezaštićivanja:
*Emocionalne: Nesigurnost, anksioznost, nisko samopouzdanje, teškoće u regulaciji emocija
*Kognitivne: manjak inicijative, slaba sposobnost donošenja odluka
*Socijalne: zavisnost od drugih, strah od sukoba, potreba da se „u svemu svidi“
*Lične: izbegavanje odgovornosti, pasivnost, nerealna očekivanja od života
*Partnerski odnosi: traženje „zaštitničkog“ partnera, emocionalna zavisnost, nesposobnost za ravnopravan odnos
Jako bitna stvar,koju bih naglasila je da, prezaštićivanje ne čuva dete, nego ga sprečava da postane otporno i funkcionalno odraslo biće.
*Kako roditelji mogu prepoznati situacije u kojima je potrebno pomoći, a kada je bolje pustiti dete da samo reši problem?
Da bi najlakše otkrili treba li vašem detetu pomoć ili može samo, tu je čarobna rečenica koju treba sami sebi da postavite „Da li ovo dete zaista ne može – ili ja ne mogu da gledam kako se muči?“
Ako roditelj priskoči u pomoć zato što ne može da izdrži detetovu frustraciju – to je prezaštićivanje.
Ako pomaže zato što dete zaista ne može ili nema iskustvo i sposobnosti – to je zdrava briga.
Zadatak roditelja je da nauči dete kako da sa poteškoćom izađe na kraj, a ne da radi umesto njega. I najvažnije od svega, zadatak roditelja je da podrži dete. Ohrabri ga i podstiče.
Važan proces je i iskustveno učenje. Ako dete može nešto da nauči iz greške, a posledice nisu ugrožavajuće i trajne, pustite dete da oseti i suoči se sa neprijatnošću. Svaki put kad roditelj izdrži da ne priskoči u pomoć, dete malo poraste.
*Kako roditelj može znati da je postigao zdrav balans između brige i dopuštanja detetu da istražuje svet?
Kada roditelj pred sobom ima dete koje oseća sigurnost, ali ne i sputanost. Kada dete pokazuje inicijativu i snalazi se. Kada zna da je roditelj tu, ako zatreba. Ako dete oseća da je voljeno, ali istovremeno je svesno da ne može sve – to je znak zdravog balansa. Roditelj treba da se vodi poverenjem, a ne strahom. Kada dete oseti da verujete u njega, onda će ono izrasti u samouverenu i samosvesnu odraslu osobu, spremnu da se nosi sa svim životnim izazovima. A to i jeste zadatak svakog roditelja.
Autor: Redakcija portala / Nevena Dimitrijević Milanov
