Ova bajka se ne odvija kao sve druge bajke – nekada davno.
Ova bajka nema za glavne junake prinčeve i princeze.
Njen junak može da postane svako od vas, a pokreće je ljubav, jer ljubav piše najlepše bajke na svetu.
– Daj vode – rekla je Mina tik pošto smo je preuzeli iz vrtića.
– Mina, čekaj da dođemo kući, pićeš vode – strpljivo joj je odgovorila mama.
– Vooodeee… – bila je uporna devojčica.
Mama zabrinuto pokuca na vrata i zamoli vaspitačice da dospu još vode u Mininu čašu.
Tek što su došli kući Mina je tražila nonu. Jako joj se piškilo. Mama više nije znala šta da radi, čim bi popila vodu, Mina je tražila nonu.
Ovo se ponavljalo svakog dana…
Kada je Mina bila beba, bilo je perioda kada je mnogo piškila. Promenili su sve moguće pelene, ali sve su propuštale.
Mirno, dobro dete, postalo je razdražljivo. Mina je stalno nešto tražila, i ni sa čim nije bila zadovoljna.
– Daj.
– Neću.
– Pusti.
– Donesi.
– Maaamaaa!!!
A onda je jednoga dana pozvala vaspitačica. Posumnjala je da Mina ima visoku temperaturu. Kada je mama došla po nju u vrtić, vaspitačica je rekla da je Mina jako nervozna.
Uplašena, mama je odvela Minu kod doktora. Ispričala je šta se dešava sa njenim detetom – da je nervozna, žedna, da joj se piški…
Zabrinutog lica doktorica predloži da se Mini izmeri šećer.
Rezultat je bio strašan.
Šećer je bio toliko visok da je bilo neophodno da Mina odmah ode u bolnicu.
Mina i mama su se brzo spakovale. Poljubile su tatu i seku, i otišle u nadi da će se brzo vratiti.
U bolnici su im objasnili da visok šećer nastaje kada se pokvari ćelija u organizmu. Ona pokreće rad pankreasa. Da bi on sada moga pravilno da radi, potrebno je davanje insulina.
Već te večeri Mina je dobila prvu dozu insulina. A sa tom dozom, kao da se desila neka magija. Mina se vratila u onu staru, veselu, razdraganu devojčicu.
Dugo je bila u bolnici i veliku podršku su joj pružili njeni drugari koji su zvali, slali fotografije i snimke.
Kada su se vratile iz bolnice, Mina i mama su naučile kako da žive neki novi život.
Naučile su da vode računa o ishrani.
Naučile su koji su zdravi slatkiši.
Naučile su da bockaju insulin.
Veoma važna stvar je ta da su bile spremne da o tome pričaju i da nauče i druge da vode računa o Mini i njenim potrebama.
Zahvaljujući odličnoj saradnji sa vrtićem, Minina mama sada sa punim poverenjem ostavlja Minu sa drugarima dok ona odlazi na posao.
U sobi u kojoj Mina boravi uvek stoji bombonica i keks, ukoliko joj padne šećer, kao i aparat za merenje šećera.
Zahvaljujući novim tehnologijama, Mina na svojoj ruci ima senzor koji u svakom trenutku javlja Mininim roditeljima koliki je šećer njihovog deteta.
Danas su svi srećni što se priča, ipak, srećno završila. Da nisu otkrili dijabetes na vreme, moglo bi da dođe do mnogih komplikacija.
A znate ko još igra važnu ulogu u ovoj bajci?
Minini drugari iz vrtića, zajedno sa svojim roditeljima, jer svi mi zajedno gradimo jednu veliku porodicu koja je puna razumevanja i podrške.
I tako je Mina držala šećer pod kontrolom, i u svom vrtiću odrastala bezbrižno do polaska u školu.
Autor: Majda Radošević
