Pijaca miriše na život. Isti onaj neodoljivi miris života koji tek poneko uspe da oseti pri rađanju novog života.
Piše: Ivana Mićić, Mama zašto
- Sve je laž! Jeste li me čuli? Apsolutno sve! Malo morgen organske jabuke! Mamicu vam vašu!
- Na pijac’, i kad lažemo, opet govorimo veću istinu od vas sa karticama!
- Mama, kupi mi mandarine!
- Nemam više para, samo kartica. Na pijaci ne primaju kartice.
- A šta je kartica? To su kobajagi pare?
- Tako nekako.
- Znači čika je rekao istinu. Na pijaci nema kobajagi. Samo prave pare.
- Tako je dečko! Kod nas običnih smrtnika ne prolazi život na odloženo. Mi imamo samo sad. Otvori te džepove da ti stavim mandarina i pomeri se u kraj. Sad će trubači da sviraju mojoj Jani.
Stigoše i trubači bez POS terminala a Jana se baci Harisu u naručje raspoložena za ples. Par nespretnih mandarina koje je dotakla laktom ruke pade na pod i poskoči u ritmu muzike a njihov miris se rasu po zaprljanom betonu.
Par metara od mesta gde su pale, mirisao je beton Knez Mihajlove ulice, kojom subotom hodaju neki mirišljavi ljudi. Nemaju mandarine pa im odela mirišu na parfeme kupljene karticom. Skupe se sa svih strana sveta u tu dugačku šetnju podeljenu u dva pravolijinska smera. Sve teče svojim ustaljenim ritmom koji tek ponekad poremeti poneko nestašno dete koje se otme iz maminih ruku.
Ipak, nakon par minuta nizvodne šetnje kroz čuveni prolaz na Zelenom vencu, neko slučajno zaluta do pijace.
Pijaca nema svoj smer. Tu se kreće različitim smerovima, razlozima i putevima. Na pijaci ne mirišu ljudi ali miriše sve ono što može da nastane od proizvoda koje nam stavljaju u kese svojim vlažnim dlanovima.
Pijaca miriše na život. Isti onaj neodoljivi miris života koji tek poneko uspe da oseti pri rađanju novog života. Pijaca je mokra, znojava, glasna i lepi se za prste onoga ko je makar i slučajno dotakne. Pijaca, baš poput života koji se rađa, ne može da stane niti da se odloži za kasnije. Pijačni ljudi znaju samo za „sad“. U tom kratkom nezaustavljivom „sad“ sve je moguće i stvarno. Sve osim odlaganja.
Na pijaci ne prolazi kartica. Nema tog 29. veka i poretka koji će pijacu staviti na odloženo plaćanje. Isto je i sa životom.
Ako mi ne verujete, pitajte Janu i Harisa subotom dok plešu uz trubače. Ustvari, ne morate ni da pitate. Dovoljno je samo da ih pogledate.
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Siromaštvo – najsnažniji okidač stresa i lučenja kortizola
Siromaštvo dovodi do posebnog odnosa prema životnim uslovima, koji, iako puni topline i darežljivosti, zahtevaju stalnu budnost pred opasnošću i donose hronični stres, jer siromaštvo ugrožava mentalno i fizičko zdravlje...
Bajka utorkom: Blokirala sam, ne mogu da pišem. Blokirao sam, ne mogu da kreiram ništa.
Koliko puta ste ovo čuli? Još gore, koliko ste puta ovo čuli od sebe :) Danas treba da napišem bajku, nemam ideju šta bih napisao. Da me neko pita za...
Kopaonik je najskuplje mesto trenutno, a kako zimovati tamo za džabaka
Obećao sam Nataliji da ću je ove godine naučiti da skija. Obećanja se kod nas u porodici poštuju. Krenuli smo da planiramo. Preskupo je da idemo svo četvoro na skijanje....
Bajka utorkom: Jedan razlog da se neko vrati iz Švajcarske posle 40 godina
Ulazim u servis za popravku motora. Na podu su pločice u boji drveta, sa strane fasadna cigla do pola a od pola vijuga kristalno beli zid. Više je kao neki...
Nema komentara.