Privatni časovi su uvek tema o kojoj se polemiše…
„Pita me komšinica da li bih držala privatne časove njenom unuku, ove godine bi trebalo da upiše srednju školu, on se smeška u liftu i kaže kako već radi s jednom profesorkom, ali baka bi htela da ništa ne prepusti slučaju, i angažuje i mene. Ja ‒ izlazeći na svom spratu ‒ kažem da mogu da mu pomognem ako nešto ne razume, ali neću biti paralelna škola. Njih dvoje zbunjeni ‒ zahvaljujući se ‒ nastavljaju liftom na viši sprat.
Objektivni posmatrač reći će kako je fenomen privatnih časova jasan: mnogi profesori loše predaju, a dobri su iskoristili povoljan trenutak da zakrpe rupe svojih kolega i tako zarade novac. Roditelji, nemoćni i nesigurni, ne pitaju koliko druga škola košta, plaćaju koliko se ponudi i veruju da je problem rešen. A problem postaje samo još jasniji i očigledniji.
Privatni časovi, koji su prihvaćeni kao logična društvena pojava, obelodanili su ono što i nema mnogo veze sa prosvetom: mnogo ljudi ne ume da radi svoj posao i umesto da se takvi preusmere negde drugde ili da se učini nešto kako bi njihov rad bio kvalitetniji, pušteni su da egzistiraju tu gde jesu, nerad se toleriše, a slabi rezultati uvažavaju kao deo opšte slike u koju se svi uklapaju. Čini se kako su svi šrafovi u sistemu ‒ u ovakvoj postavci ‒ jednako odgovorni za kvar, zato što je opšti nerad prihvaćen i on se ne koriguje kako bi trebalo ‒ sistemski, već se dopušta njegovo ispravljanje u onoj ravni koja ga u suštini podržava.
Fenomen privatnih časova je jasan: mnogi profesori loše predaju, a dobri su iskoristili povoljan trenutak da zakrpe rupe svojih kolega i tako zarade novac.
Privatni časovi su otelotvorenje našeg dopuštenja da se ništa ne radi kako treba i da to bude u redu. Nikad nisam volela da držim ovakve časove, od skora ih ne držim uopšte, a neko vreme sam se pitala otkud toliki antagonizam. Shvatila sam ‒ privatni čas je mučnina. On je imitacija stvarnosti, a odsustvo prijatne dinamike, jer jedan čovek pokušava drugom levkom da ulije pamet u glavu, i prvom je dosadno zato što je njegova misija skromna, a drugom još dosadnije jer je nagovoren na ovaj čin.
Nekad su umni ljudi učili školu u šetnji sa svojim učiteljima, o tome je pisao Njegoš, voleo je duge razgovore s pesnikom Simom Milutinovićem Sarajlijom. U staroj Grčkoj peripatetici su filozofirali hodajući, ne sedeći u klupi pred tablom. Međutim, da bi se istinski učilo, za time treba da postoji snažna volja, a kad smo voljni nešto da učinimo, onda se staze same otvaraju. Kao što u stisnutu šaku ne može ući maleni dinar, tako ni u malu glavu ne ulaze velike ideje. Glava se širi vežbom, mentalnom, i u onim prilikama koje nam nisu sasvim na korist.
Da bi se istinski učilo, za time treba da postoji snažna volja, a kad smo voljni nešto da učinimo, onda se staze same otvaraju.
Tako su privatni časovi prikaz jedne neprijatnosti ‒ svi stoje na pogrešnim mestima i niko ni milimetar da se pomeri. Mnogi nastavnici bili bi bolji kao turistički vodiči, a mnogi učenici ‒ kad bi se više oslonili na svoje moći, ne na štake. Ovako se ‒ u prividnoj solidarnosti ‒ omogućava opšta moralna atrofija, jer se dopušta da nerad nosi neko drugo ime.
Autor: Biljana Kovačević
Izvor: Zelena učionica
