Ako prirodno živimo sa njima, ako smo se na vreme i u dovoljnoj meri bavili njima, ako znaju koliko su nam važni, tih razmaženosti neće biti. Ako si ga navikao da mu kupuješ pažnju poklonima – a to je najveće zlo za dete – onda će ono u prodavnici tražiti da mu nešto kupiš jer mu je to zamena za ljubav i pažnju. Ono tad ne traži keks, nego tvoju pažnju, a ti ga grdiš ili tučeš zbog keksa. Da si mu poklonio dovoljno pažnje i pripremio ga na taj odlazak u prodavnicu, ne bi do toga ni došlo.
To znači da mu na vreme objasniš da ne može svaki put nešto da dobije, da mama nema toliko para, ali ga mama zato vodi u šetnju i priča sa njim, što je puno značajnije. Ako dete nije dobijalo adekvatnu pažnju, onda će je grabiti od drugih ljudi, na primer gostiju.
Preko poklona se lepo može objasniti deci značaj nekog događaja, praznika. Za male praznike će dobijati male poklone, za velike praznike velike poklone. Posredno mu se stavlja do znanja značaj nekog praznika, ali mu se, naravno, i objašnjava sve to.
Za decu je važnije kakav primer gledaju u kući nego šta im pričamo. Ako dete piše domaći, a majka kuva i kaže ocu za komšiju: ‘Vidi kakvu je kuću podigao! Nema dana škole, ali zna kako se živi!’ – kakvu poruku majka šalje detetu u tom trenutku?
Nikako ne treba kažnjavati decu, a najmanje batinama. Taj bol koji smo mu naneli će stvoriti mržnju kod njega, a ne željenu reakciju ili promenu načina ponašanja.
Ako smo sa njim živeli prirodno, bavili se njime, ako ima stalno našu pažnju i ljubav, ono neće biti nevaljalo, neće biti potrebe za batinama i kažnjavanjem. Bolje je tad pričati o svojim emocijama.
Ako nas dete voli, ako je poslušno (poslušnost koja dolazi iz ljubavi, ne iz straha), ono će pre razumeti ako mu kažemo da nas je nešto povredilo (ne u smislu nabijanja njemu krivice) – nego ako ga udarimo.
A ako smo ga povredili batinama, naneli mu bol, ono neće moći da saoseća sa nama.”
Izvor: Superžena
