Prvi dan u vrtiću: Simona, mama ti umire, kako ćeš da je ostaviš samu?

Dete kreće u vrtić. Tri meseca unapred, samo smo o tom pričali. Skoro uvek je bila kuknjava kad joj kažem, deca ostaju unutra, mame i tate idu kući/na posao.

Došao je i taj dan. Meni štitna nemilice skače iz hipo u hiper, i obrnuto. Kako će ona, tri godine uz moju „suknju“, malo li je. Ruke mi se tresu dok je spremam, razmišljam da li smo je previše razmazili, vezali za sebe. Preispitujem roditeljstvo, sebe, muža. Razmišljam da se razvedem, jer se on ne potresa u meri kao ja. Tri puta krećemo i tri puta se vraćamo – jer, pobogu, treba roze rajf zameniti za žuti. Ja variram izmedju dijareje i opstipacije. Ne znam da l’ sam došla, pošla ili stigla. Jer, kako će ona podneti razdvajanje. Menjali hiljadu šarenih stvari, maltretiranje rođenih roditelja (grudi roditeljske).

Stigli smo ispred vrtića. Ona cupka. Ne može da se smiri. U mojoj glavi film – i ona oseća, ostavljam je na milost i nemilost dve nepoznate žene i desetoro nepoznate dece. Mamin prvenac, prva milost, sunce i mesec, kako će ona?

Vrata se otvaraju. Ja vidim groznu aždaju kako otvara usta i guta mi dete…

A ona, brzinom svetlosti uleće unutra i gubi mi se iz vida…

Tri puta smo je, i teta, i ja zvale da se vrati, jer kako da je osavim bez snažnog zagrljaja, poljubca, obećanja da će mama kao fikus stajati iza ćoška i očekivati da ona izađe.

Zagrljaj je kratko trajao, jer dete žuri. Čak mislim da sam ga dobila jer tri meseca kao papagaj ponavljam – moraš slušati tetu u vrtiću. Ne bi me ni zagrlila da teta nije zaurlala – Simona, mama ti umire, kako ćeš da je ostaviš samu?

Izvor: Ljiljana Španić