Dok maltretiranje i fizičko zlostavljanje predstavljaju nešto što su roditelji ČINILI, emocionalno zanemarivanje predstavlja nešto što su roditelji PROPUSTILI DA UČINE
Da li se u odraslom dobu osećate neobjašnjivo nezadovoljno, neispunjeno, prazno…? Imate li utisak da nešto nije u redu, da retko šta donosi trajnije zadovoljstvo… da vam nešto nedostaje – ali niste sigurni šta?
Većina nas uviđa da događaji iz detinjstva imaju veliki uticaj na život i u odraslom dobu. I dobro i loše – sve ostavlja trag.
Ali postoji jedan faktor iz detinjstva koji ima podjednak, ako ne i veći uticaj od onoga što se u detinjstvu dešavalo. To je faktor koji se odnosi na ono što se NIJE desilo; to je nešto što se ne vidi i čega se ne sećamo. Ovaj nevidljivi faktor psiholozi nazivaju emocionalnim zanemarivanjem.
Emocionalno zanemarivanje je kontinuiran propust roditelja i staratelja da u dovoljoj meri odgovaraju na emocionalne potrebe deteta.
Emocionalno zanemarivanje je, na neki način, suprotno od „vidljivog“ zlostavljanja deteta. Dok maltretiranje i fizičko zlostavljanje predstavljaju nešto što su roditelji ČINILI, emocionalno zanemarivanje predstavlja nešto što su roditelji PROPUSTILI DA UČINE, a bilo nam je neophodno za optimalan emocionalni razvoj. To su propusti da primete, obrate pažnju ili na odgovarajući način reaguju na detetova osećanja, ponašanja, ličnost. Baš zato što je u pitanju čin propusta on je nevidljiv, neprimetan i retko se pamti.
Deca koja su bila emocionalno zanemarena, u odraslom dobu se suočavaju sa nizom problema. Kako njihova osećanja nisu u dovoljnoj meri bila validirana (primećena, potvrđena), ili detetu nije pružena podrška u razumevanju i prorađivanju sopstvenih osećanja, događaja, situacija (naročito neprijatnih), oni u odraslom dobu mogu imati teškoće u raspoznavanju i verovanju sopstvenim osećanjima. Može im biti teško i da razumeju sopstvene i tuđe emocije; može im biti teško da uopšte razaznaju odakle potiču emocije koje osećaju, kako da njima upravljaju, kako da one prejake umire i obrade, kao i da kod sebe neguju prijatna stanja i osećanja. S obzirom da je važan deo njihovog bića – emocionalno biće – kontinuirano bilo negirano i zanemareno, oni se u odraslom dobu mogu osećati prilično diskonektovano, neispunjeno i prazno. Mogu imati otpor da veruju drugima ili se na njih oslanjaju, dok, kao i svi, žude za ispunjenjem koje donosi kontakt. Mnogi od njih izveštavaju da se na neki način osećaju drugačije od ostalih; kao da nešto sa njima nije u redu, ali nisu u potpunosti sigurni šta.
Još jedan način na koji roditelji nehotice emocionalno zanemaruju svoju decu je i propust u upostavljanju jasnih struktura, pravila i granica kojih se dete treba pridržavati, kao i podučavanje disciplini i posledicama određenih ponašanja. Kao rezultat, emocionalno zanemareni često imaju teškoće sa samodisciplinom u odraslom dobu.
Koji god propust da je bio u pitanju, emocionalno zanemareni ih se retko sećaju i nemaju načina da razumeju, a neretko i artikulišu svoje teškoće. U najvećem broju slučajeva, za svoje stanje nezadovoljstva i nekompetence oni krive sebe.
Do dan danas, emocionalno zanemarivanje je tema o kojoj se malo govori. Baš zbog toga što je u pitanju nešto „nevidljivo“, nezapamtivo, odsustvo nečega, ono je ostalo u senci „vidljivih“ i takođe veoma važnih i velikih tema poput zlostavljanja ili traumatičnih događaja.
Rad na osvešćivanju ove snažne, nevidljive sile i njenih posledica koje se protežu do odraslog doba, može, naročito u procesu psihoterapije, imati transformativno i zaceljujuće dejstvo na sveukupnu dobrobit individue.
Za početak, dobro je početi sa postepenim stupanjem u kontakt sa svojim emocionalnim bićem. Obratite pažnju na različite emocionalne doživljaje i nastojte da sami sebi budete podrška u njihovom razumevanju. Potražite stručnu pomoć, edukujte se o osećanjima, emocionalnim potrebama, posledicama nezadovoljenih potreba u najranijem dobu, i – budite strpljivi. Bilo koji problem koji je nastajao godinama, decenijama, zahteva vreme, podršku, istrajnost i veliko razumevanje i nežnost prema sebi.
~ Dr. Jonice Webb, “Running on Empty”
Izvor: Beleške sa psihoterapije
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Niko nije dužan da za tebe bude najbolje moguće dete kako bi ti bila najbolja moguća mama
Niko ti nije dužan da bude bolji roditelj za tebe nego što ume, da zna uvek šta radi, da nikada nije zbunjen, da ima odgovore na sva pitanja koja tebe...
Zapadni svet precenjuje važnost majke za razvoj deteta
„Mama je najbolja!“ Takva parola mogla se videti u rukama zrelih muškaraca na fudbalskom stadionu. Veza između deteta i majke smatra se posebnom osnovom u razvoju čoveka, jer ona pomaže...
Pedagog Snežana Golić: Kakvog biste dečaka naručili?
Piše: Snežana Golić, pedagog "On je dobar dečak" - mislim da postoji više tumačenja ove rečenice, nego vrsta zelene salate. Dok mi, odrasli, pregovaramo šta bi ta rečenica trebalo...
Prezaštićeno dete je kao bežični telefon koji ne može daleko od baze
Piše: Ljiljana Milić Često ispričam jednu metaforu na sesijama. O bežičnom telefonu i njegovoj "bazi", na kojoj se puni energijom. Imala sam jedan takav u stanu. Svake noći bismo ga...
Nema komentara.