Ranko Rajović: Detetu u školi ne sme da bude dosadno

1. Učenje je igra. Dete najbolje nauči kada ne misli o učenju, nego kada je učenje deo igre. Poželjno je da proces učenja liči na igru i kad god je to moguće koristiti metode i igre, gde se uči usput. Kada dete razmišlja kako da reši problem u igri, oseti sreću kada nađe rešenje. I zbog toga je potrebno da pokažemo detetu metode koje liče na igru, jer će tako razmišljati, povezivati, nalaziti rešenje i pri tom misliti da se igra i lakše naučiti ono što se od njega očekuje u školi.

2. Dete zapravo prirodno, instiktivno voli da uči. Ali ne reproduktivno, kako decenijama radimo, jer reproduktivno učenje za mozak ne postoji. Najprimitivnije vrste uče tako što nešto ponove 100 puta i opet zaborave. A naš mozak ima ogromne kapacitete koje ne koristimo u klasičnom reproduktivnom učenju. Potrebno je korisiti metode koje uključuju te neiskoričćene kapacitete mozga za pamćenje i učenje.

3. Detetu u školi ne sme da bude dosadno, jer tada se učenje ne događa. Metode nastave moraju da budu interesantne, stimulativne, otkrivajuće, neočekivane i ponekad duhovite i nelogične. Učitelji koji mogu da organizuju takvu nastavu su izvor sreće i znanja za decu.

4. Znamo da je najvažniji motiv za dete – IGRA. Dete prirodno voli da uči i misli, da traži rešenja, a ne da mu mi nametnemo da mora da uči ovo ili ono. Detetu koje se igra nije dosadno. Ako to i dalje budemo ignorisali, imaćemo sve više problema sa decom u školama, jer potpuna promena okruženja iziskuje da brzo reagujemo i da menjamo načine i metode rada sa decom. Mora da se menja način učenja, koji će biti u skladu sa fiziologijom. A to nije učenje napamet. To je tek prvi korak, a tek posle toga možemo da radimo na kreativnosti i razvoju funkcionlanog znanja.

5. Učitelji su uvek bili važni u životu deteta, poseban autoritet i oslonac .Naučite decu da poštuju učitelje, tako što ćete ih i vi poštovati, uvažavati, poslušati, podržati. Učitelji su bili i moraju biti autoritet, jer oni zajedno sa roditeljima prave okvir gde se dete bezbedno kreće, istražuje i uči. Dete može da izađe van tog okvira, ali ćemo ga vratiti, jer okvir je tu. Ako okvira nema, deca su u problemu, jer većina dece ne može sebi da napravi granicu.

6. Sve češće imamo pojavu da deca stvaraju otpor prema učenju i školi već u trećem razredu, što je čudno ako znamo da dete prirodno voli da uči. Klasičnim učenjem napamet, dete ulazi u stres, jer prilikom provere znanja počinju da se javljaju simptomi akutnog stresa, lupanje srca, znojenje dlanova… a mozak kao organ za preživljavanje šalje jasnu poruku »Beži i spašavaj se!«. Dete nema gde da pobegne, jer druga opcija je da se bori, a ne može da se bori jer nema znanje (ili ima, ali je zaboravio naučeno). Svedoci smo da na kraju deca počinju i da beže iz škole.

7. Dete koje uči, a ne može da upamti lekciju, gubi samopouzdanje. A to je jako loše, za svako ljudsko biće, da izgubi samopouzdanje. Moramo pomoći učenicima da savremenim metodama učenja postižu bolje rezultate, aktiviraju svoje biološke potencijale, ne plaše se provere znanja i škole.

8. Ako se malo ozbiljnije pogleda značaj PISA testa, jasno se uočava da je reproduktivno znanje naše dece solidno, ali da je funkcionalno-upotrebno znanje veoma loše. A ono što moramo znati, to je da zapravo postoji direktna veza između funkcionalnog znanja i bruto nacionalnog dohotka. Upravo zbog toga je funkcionlano znanje prioritet za obrazovnu politiku.

9. Kopiranje neće pomoći. Mi moramo da prilagodimo naš školski sistem našoj deci, našim običajima, tradiciji, igrama koje naša deca vole, da koristimo ono što nas okružuje i da pomažemo deci da maksimalno razvijaju svoje potencijale.

10. Deca moraju već u drugoj, trećoj godini da imaju okruženje koje će razviti njihove sposobnosti. Ali, nažalost i tu grešimo, jer imamo puno primera da roditelji iz neznanja daju deci igre koje usporavaju njihov razvoj ili čak oštećuju. Svi očekujemo previše od škole, pa ako nešto ne bude u redu, onda su nam krivi učitelji. Naravno da nije tako, moramo da krenemo sa stimulacijom još u vrtiću. Teško je kasnije nadoknaditi neke propuste.

11. “Dete sa tri ili četiri godine, koje je naučilo da čita, ne mora nužno biti inteligentnije od vršnjaka, jer često im to roditelji guraju. Mnogo su važniji misaoni procesi. Mi moramo aktivirati dečji mozak na prirodan, biološki način.”

12. „Deca treba da uče da povezuju stvari, pa vi kad pitate dete od pet godina sa kojim se radilo šta povezuje čizmu i picu, ono će vam reći Italija. To se zove konvergentno mišljenje. Sledeći korak je da dete samo počne da postavlja pitanja koja zahtevaju da povezuje stvari. To je onda divergentno mišljenje. Tek kada se inteligencija razvija i dete dođe do toga da ume da misli divergentno, to je razvoj darovitosti. To znači da metode moramo da menjamo već od vrtića, a posebno u školi, a ne da od 20 inteligentne uspemo da izvučemo potencijal samo njih troje.“

13. „Ja se zalažem i za to da odmor u školi treba da traje 15 minuta, da se deca za to vreme istrče, da ne nose telefone. Ali tu su nam roditelji problem – kako će dete bez telefona? Pa dobro, neka ga nosi do škole, u školi neka ga ostavi. To je odluka koju treba da donese savet roditelja na nivou škole. Ne bih davao deci telefon do 10. godine, da se ja pitam. Crtane filmove kratko da, ali višesatno gledanje u telefon ne.”

Na vebinaru “Učenje kroz igru” koji će se održati u sredu 30. novembra u 18 časova, dr Ranko Rajović govoriće o sledećim temama:

• Zašto deca sve manje vole školu?
• Zašto deca sve teže uče?
• Učenje napamet za mozak ne postoji.
• Šta su osobine dobrog učitelja?
• Zašto moramo menjati stare metode podučavanja?
• Kako pokrenuti skrivene potencijale kod učenika?
• Kada se razvija sposobnost za učenje?

Vebinar se održava preko aplikacije zoom i uključuje predavanje i diskusiju. Cena iznosi 2.500,00 RSD za uplate iz Srbije ili 25,00 EUR za uplate van Srbije. Prijavu možete izvršiti OVDE.

Izvor: Detinjarije.com