Uporno upozoravate koliko je kretanje važno za razvoj dece. Evo, Ministarstvo zdravstva je pre nekoliko dana predstavilo rezultate istraživanja prema kojem 35 posto dece u uzrastu od osam i devet godina ima prekomernu težinu. Ko je za to kriv? Roditelji?
Roditelji su svakako odgovorni, ali pitanje je ko je kriv. Važno je da roditelji znaju da su dva faktora jako važna – premalo kretanja i pogrešna ishrana. U Engleskoj su pre 15 godina o tome sprovodili velike studije, i nije samo problem to što su deca gojazna, već i to što je kasnije veća mogućnost da dobiju dijabetes. Roditelji moraju da znaju da dete koje se manje kreće neće biti samo gojazno, nego da može dovesti do problema s koncentracijom i kognitivnim razvojem. Uvek stavljam naglasak na roditelje, ali ne kažem da su oni krivi jer se okruženje jako promenilo. Veća je odgovornost možda na društvu i medijima koji bi trebalo više da govore o tome.
Isto je istraživanje pokazalo i da 56 posto dece dva i više sata dnevno provodi pred televizorom ili za računarom, a vikendom i više. Šta nam to govori? Sprovodio sam istraživanje u Sloveniji među učenicima prvog razreda i pokazalo se da radnim danom pred ekranom provode sat i po do dva, a vikendom tri do četiri sata, da bi u petom razredu to već bilo i do tri sata radnim danom, a vikendom pet i više sati.
Videli smo i da jako mnogo dece ima mobilni telefon već u prvom razredu, a roditelji to opravdavaju time što su uplašeni i žele da provere da li je sve u redu na putu do škole i kući. Nema potrebe za tolikim strahom. Ako već žele, mogu im kupiti mobilne telefone koji nemaju pristup internetu.
Prečesto korišćenje mobilnih telefona može da oslabi koncentraciju u školi. Nekad je naša sreća što kasnimo za bogatim državama jer sve što su one prošle, čeka i nas. U Singapuru su isti problem imali pre 15 godina, kad su shvatili da jako puno dece ima disleksiju, a nisu znali razlog. Dakle, jedna bogata država s dobrim obrazovanjem, a deca nisu mogla da čitaju duže od 10 do 15 minuta. Tim stručnjaka iz celog sveta došao je do zaključka da je preko 95 posto dece imalo nešto usporeniju akomodaciju oka koja se morala razviti do pete ili šeste godine. Gledali su u ekran radnim danima tri do četiri sata, a vikendom pet do osam sati i kako da onda mozak razvije dinamičku akomodaciju oka? Do pre 20 ili 30 godina deca su trčala od jutra do mraka i oko je stalno radilo. Danas nema trčanja i kretanja, pa ako se nastavi takav trend, ne samo u Hrvatskoj, nego u celoj Evropi, sutra možemo očekivati sve veće probleme s koncentracijom i čitanjem.
Kretanje je vrlo važno za razvoj mozga. Roditelji se opravdavaju time što puno rade, umorni su i nemaju vremena za igru, a i lakše im je kad znaju da je dete u sobi na sigurnom, pa makar i za računarom, nego na putu gde ga može pregaziti automobil. I ja sam roditelj i sve to razumem. Kad mi je najmlađe dete krenulo u školu, moralo je da pređe sedam pešačkih prelaza, tri bez semafora. Naravno da me je bilo strah. Zakoni koji se tiču sigurnosti saobraćaja moraju biti stroži. Onome ko u naselju vozi prebrzo, treba odmah uzeti vozačku na tri meseca i novčano ga oštro kazniti.
Osim toga, treba pomoći roditeljima u ispunjavanju slobodnog vremena s decom. Treba otvarati dečja igrališta, ali i menjati ih jer postojeća nisu više toliko zanimljiva deci. Ko će se opet penjati ili spuštati niz one rešetke? Treba ih modernizovati. Gradovi moraju da se brinu o svojoj deci, i pritom nije dovoljno samo otvarati vrtiće i škole, već i nuditi sadržaje za slobodno vreme.
