Izvršni direktor UNICEF-a Entoni Lejk nedavno je priznao da je verovao da je rani razvoj deteta vezan isključivo za obrazovanje. Da, ako dete učimo o svim bojama i oblicima, ako ga učimo o slojevima i brojevima, to može da bude sasvim dovoljno da podstakne mali um i njegov zdravi razvoj. I to je tačno, govori Lejk, ali sada znamo da on zahteva daleko više od toga, i upravo ta saznanja treba da pokrenu revoluciju u načinu na koji razmišljamo i delamo po pitanju ranog razvoja deteta. „Već znamo koliko su ključne prve godine života deteta u pogledu zdravog razvoja mozga. Tokom tih godina, skoro hiljadu nervnih ćelija umrežava se svake sekunde – što se nikada više tokom života ne ponavlja“, kaže Entoni Lejk. „Ove konekcije grade osnove dečjeg života. One pomažu da se odredi dečji kognitivni, emocionalni i društveni razvoj. Njihov kapacitet za učenje, njihov budući uspeh, čak i buduća sreća. Ali sada znamo da na te konekcije duboko utiču ne samo geni već i uslovi u kojima se razvija taj mladi život. To je nerazdvojivo.“
Od tog ranog razvoja, tokom kojeg je detetov mozak „najplastičniji“ upravo zbog toga što stvara pomenutih hiljadu konekcija među neuronima u sekundi, zavisi i kako će se ono kasnije uključivati u društvo, kako će se ponašati u novom okruženju, kako će pamtiti, učiti i prilagoditi se. Ako je prvih sto dana vlade uvek u fokusu, prvih hiljadu dana deteta je od ključne važnosti za njegovu budućnost. Postoje samo varijacije koje su godine važnije za određene oblasti razvoja. Posle treće godine, te povezanosti „ako … onda“ u slučaju prihoda nestaju i svi nedostaci iz prvih 1000 dana dolaze na „naplatu“. Siromaštvo je, inače, direktan uzročnik slabog razvoja kognitivnih sposobnosti i bogatstva jezika u prve tri, pa čak i u prvih pet godina. To materijalno siromaštvo prelazi na intelektualno još tokom detetovih prvih godinu dana. Kvalitet iz prve dve godine važniji je za rast IQ nego sve kasnije godine.
Svaki roditelj želi normalan životni put za svoje dete, ali hoće li ono razviti svoje pune potencijale zavisi i od celog društva. Od uslova u kojima živi, počev od ukupnog stresa kojem je izloženo, načina života, dostupnosti svih potreba, ali i od toga kako će biti stimulisano.
Koliko je to važno za zemlju pokazuju i rezultati iz Jamajke, koja je primenila program razvoja kognitivne sposobnosti poslednjih 25 godina: danas se to očitava u skoku od 25 odsto prosečne zarade odraslog. S druge strane, propusti u prve dve godine života imaju štetan efekat na zdravlje odraslih i na ljudski kapital, uključujući i hronične bolesti, niži nivo obrazovanja i zarade u odraslom dobu. Još gore, propusti kod dece u jednoj generaciji osećaju se dominantno i u narednim generacijama, proizvodeći začarani ciklus među generacijama i samim tim održavanje siromaštva. Jedino razbijanjem tog začaranog kruga moguće je postići cilj.
Obrazovanje nije dovoljno, kao što se ranije mislilo, i njime nije moguće nadoknaditi sve one propuste iz prve tri godine života, pa i iz prvih pet. Jasan primer su i deca smeštena u različite institucije, ili ona romska deca koja nemaju ni približno isti start kao ostala, čak ni kada se pokušava sa inkluzijom. Ipak, i ona imaju znatne benefite ukoliko im se kvalitet života popravi, počev od boljeg osećaja za druge oko sebe, znatno nižeg nivoa kortizola, pa čak i načina reagovanja na stres. Posebna stavka je što deca koja rastu u ustanovama imaju zauvek izmenjenu mikrostrukturu bele mase.
