„Kada stimulišemo dečji mozak igrajući se s njim, razgovarajući, čitajući mu, tada podstičemo razvoj dečjeg mozga. Dete koje nema pažnju porodice nije samo manje srećno od ostalih. Pogođen je i njegov način da živi i uči u potpunosti. Kada se dete pravilno hrani, mi takođe hranimo i njegov mozak i pomažemo razvoju njegovih neuronskih spona. A kada brinemo o njemu i branimo ga od nasilja i zlostavljanja, mi takođe štitimo njegov mozak od toksičnog stresa koji može da pokida te veoma važne veze i ometa zdravi razvoj mozga. To su stvari koje menjaju život. To nas tera da delujemo, i to da delujemo drugačije“, kaže Entoni Lejk.
U poslednje dve ili tri decenije viđen je ogroman napredak u preživljavanju dece. Kao rezultat globalnih napora, mortalitet dece ispod pet godina opao je za 53 odsto između 1990. i 2015. Ipak, od siromaštva nove generacije ne mogu da pobegnu, što je sasvim dovoljno da se upropasti ne samo jedan život, jedna porodica, već i celo društvo i njegova budućnost. Ako se tome doda i nizak nivo predškolskog obrazovanja, kao i fizičko zlostavljanje, bitno se uvećava izloženost rizicima za slab razvoj u mnogim delovima sveta.
Dobra nega je od ključne važnosti da se umanje ovi rizici. Kada se um aktivira, patern pozitivnog vezivanja između deteta i majke stvara osobe koje imaju poverenje, koje smeju da se upuštaju u ono što zovemo život. Tako se deca upoznaju sa svetom i uče o njemu. Izuzetno je važna briga koju dete dobija kod kuće, ali i u svim ustanovama sa kojima ono dolazi u dodir, pa čak i njegovi roditelji: sve je vezano za ishranu, zdravlje, obrazovanje i socijalnu i dečju zaštitu. To su osnove da bi deca mogla da se normalno razvijaju i napreduju. Sve to pada u vodu u ekstremnim uslovima siromaštva, razorenih porodica i društvenih konflikata, kao i u drugačijim slučajevima pojedinačnog i društvenog stresa. Studija pokazuje da je u tim slučajevima veoma važna politika podrške porodicama, i takve stvari kao što su plaćeno odsustvo, pravilno dojenje i predškolsko obrazovanje. Jer sve to može da smanji pritisak na porodice i da im omogući da se brinu o deci na način koji je najbolji za njih. Zato je važno investirati ne samo u obrazovanje, kao što kaže Entoni Lejk, već i u ishranu i u zaštitu. To sve zajedno može da pomogne zdravom razvoju deteta i svi programi treba da budu usmereni ka tome.
Apel koji su uputili autori studije jeste da je teret lošeg razvoja deteta svaljen uglavnom na roditelje, ili čak jednog, da je potcenjen i da zahteva mnogo ozbiljniji pristup institucija, vlada, pa i država širom sveta, jer se rizici po zdravlje i blagostanje deteta ne mogu svesti samo na, recimo, neuhranjenost ili na ekstremno siromaštvo. Zato je urgentna potreba uvećanje i sprovođenje kvalitetnih programa koji će promeniti zdravlje, ishranu, bezbednost i sigurnost te dece, sve ono što će im pomoći da razviju intelektualne veštine, kreativnost i dobrobit iz koje će proizaći zdravi i produktivni odrasli. Od izuzetne su važnosti koordinacija, monitoring i ulaganje u razvoj kako bi se što više stimulisao rani razvoj dece, i da se s tim, pre svega, ne stane posle treće godine života.
Izvor: Nedeljnik
