Gde god da smo bili za vreme raspusta, kući, na moru ili selu, bili smo non stop napolju.
Kada sam pre neko jutro izlazio iz stana, u ’’letu’’ sam uhvatio razgovor koji su, dok sam prolazio pored njih, vodili jedna baka i njen unuk. Stajali su ispred laboratorije za analizu krvi i čuo sam kako unuk pita baku da li zna da je on na raspustu. Baka je odgovorila svom otprilike osmogodišnjem unuku da zna i da ako hoće može da joj pravi društvo dok obavi analize u laboratoriji a da kasnije može da ide sa drugarima u park. Stigao sam još da čujem kako simpatični dečkić kaže kako on može da radi što god hoće ali da će ipak prvo njoj praviti društvo. Baka se začudila, ’’kako možeš da radiš šta hoćes’’? ’’Mogu jer sam na raspustu!’’-odgovorio je dečak.
Ovaj nenamerno prisluškivani razgovor me je nadahnuo nekom veselom energijom. Vratio me u doba kada sam i ja išao na raspust ili još određenije, bio ’’raspušten’’ u bukvalnom značenju te reči. U ovim raznim fazama života ne postoji trenutak koji mi je donosio takvo rasterećenje i osećaj slobode i bezbrižnosti kao što je to bio raspust. Trenutak gde nema časova, nastavnika, roditelja koji kontrolišu učenje i pre svega jedan od retkih momenata u životu gde niko ne očekuje da treba da imate neku obavezu. To je doba života gde, kada počne raspust, ne vidite više nikakve probleme i ne dotiče vas ni situacija u zemlji ili svetu, poslovne teškoće, krediti ili bilo šta drugo. Imao sam sreću da sam bio deo većinske generacije koja je deo letnjeg raspusta provodila na moru a potom na selu, pa nazad u Beograd. Moji roditelji su deo leta, pogotovo ovaj morski provodili sa nama a potom nas ostavljali sa babama i dedama. Tek danas kada sam roditelj, shvatam razliku koja postoji između reči odmor i raspust. Moji su roditelji bili na odmoru a mi na raspustu. Prednosti statusa raspusta su višestruke jer i na odmoru imate obavezu da brinete o deci koju to uopšte ne zanima jer su ona na raspustu. Doduše, još jedna srećna okolnost moje generacije je da smo stvarno do mile volje mogli da lutamo po kraju, igramo fudbal, kockice, žmurke, ’’vije’’, vozimo bajs itd. Gde god da smo bili za vreme raspusta, kući, na moru ili selu, bili smo non stop napolju. Što reče jedan moj drug na radiju pre neki dan, nekada je najgora kazna za decu bila zabraniti im da se igraju napolju a danas im je najveća kazna, izbaciti ih iz stana napolje i skloniti ih od kompa, plej stejšna i slično.
U svakom slučaju dok sam ulazio u kola i polako pokretao automobil sa zavišću sam razmišljao o dečaku koga sam malopre video i poželeo da još jednom dođem u priliku da me neko umesto odlaska na odmor, ’’raspusti’’.
Izvor: AllMe
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Pet stvari na koje treba da mislite kad se obraćate detetu
Stručnjaci stalno naglašavaju koliko je važna komunikacija sa decom, čak i kad su ona mala. Skupili smo na jednom mestu nekoliko veoma korisnih saveta koji će vam pomoći da poboljšate...
Detetu nije potrebna „požrtvovana“ mama
Na formiranje mojih vaspitnih nazora uticaj su izvršile dve žene. Obe su imale malo preko pedeset, obe su imale muževe, decu, unučad, i obe su radile sa mnom u jednoj...
Ovako počinje sistem(at)sko upropašćavanje rođene dece
Zovem juče s posla najstariju kćerku i razgovor teče otprilike ovako: – Srećo, kako si, šta radiš? Jesi li jela? Jesi li se umorila danas u školi? – Mama, dobila...
Ne mogu napolje, moram na solfeđo: Mama mi je nametnula 1001 obavezu i nisam imala normalno detinjstvo, krivim je i dan-danas za to
"Ne mogu da se igram danas posle škole jer onda idem na solfeđo... Ne mogu ni posle toga, jer radim domaći, a onda sam na folkloru... Ne mogu ni sutra tad...
Nema komentara.