Nikad nisu roditelji sami krivi
„Ne znam uopšte odakle mu ta palica“, kaže majka. Otac je ipak stao pred sina, tako da se sve završilo sa psovkama i pretnjama, a Nedim je – otišao iz kuće. Dan kasnije, uhapsila ga je policija. To je sada već bilo konkretno krivično delo – napad hladnim oružjem. Otada ga majka više nije videla. Ponekad samo dobija SMS-poruke pune pretnji i uvreda.
„Možda sam zakazala kod njega“, kaže Martina dok sa mukom guši suze. „Ostali su svi lepo vaspitani. Ali on… Nemam pojma šta sam pogrešno uradila“.
„Oboje smo zakazali“, teši je otac.
Psihijatar za decu i omladinu Vilhelm Rothaus tvrdi: „Roditelji nikada nisu jedini problem kada je reč o deci, ali moguće je da stvaraju nepovoljne okolnosti za njihov razvoj“.
Nemačka, inače, ima drastične zakone za zaštitu dece i maloletnika. Tu uopšte nije pametno mališana „malo lupiti po stražnjici“, čak i kad pravi gluposti – velika je mogućnost da neko od prolaznika u tom slučaju čak pozove i policiju. Zato je i psihijatar Rothaus bio zatečen upravo gomilom slučajeva – maltretiranja roditelja.
„Ima mnogo više slučajeva nego što je poznato. I međunarodne procene pokazuju da se u oko deset odsto porodica javlja takvo ponašanje“, kaže Rothaus. Ako se uzme da u nemačkoj ima oko osam miliona porodica s maloletnom decom, onda je moguće da takvih slučajeva ima i stotine hiljada.
Nasilje dece u svim društvenim slojevima
Stručnjaci isto tako tvrde da se takvo ponašanje može zateći među svim socijalnim grupama – kod bogatih i siromašnih, obrazovanih i neobrazovanih. Do nekih 14 godina, tome su sklone i dečaci i devojčice, nakon toga je ipak više dečaka. „Naročito se dobro sećam jedne majke koja mi je priznala da ponekad digne ruku na svoju ćerku iako zna da to nije lepo, ali da je ’užasno sa kakvim prezirom se odnosi prema meni’.“
Nasilje dece često je za roditelje iznenađenje, jer se njime krše postojeće norme u porodici. Ipak, to se događa pre svega u porodicama gde i sami roditelji imaju neke slabosti – psihičke ili fizičke – što dovodi do preokreta u hijerarhiji. „Dete postaje šef u porodici“, kaže psihijatar i ukazuje da to u stvari nameće previše odgovornosti i zadataka i za samo dete. „Ali ta uloga je previše privlačna i nerado je se odriču.“
S druge strane su dečaci kao što je Tobijas. I to je izmišljeno ime za četrnaestogodišnjaka koji sada sedi u svojoj sobi u kući na istoku Nemačke u kojoj se živi pod posebnim nadzorom. Soba je uređena veoma skromno: jedan plavi krevet i crveni ormarić pored njega. I sto na kome je fotografija Tobijasa sa majkom i mlađom sestrom. „Stalno smo se svađali. Poludeo sam i rekao joj da više ne želim stalno da slušam ono što mi priča. Rekao sam joj da više ne može da mi naređuje“, kaže Tobijas. On tvrdi da je nikad nije tukao, ali priznaje da joj je pretio. „Moja majka je bila nemoćna sa mnom.“
