Piše: Branko Dragaš
U vaspitanju dece roditelji prave velike greške.
Idu iz krajnosti u krajnost.
Jedni roditelji kažu – ako ja nisam imao, neka moje dete ime.
Razmaze dete i onda mu sve dozvoljavaju.
Kupuju ljubav svoje dece.
Drugi roditelji, opet, kažu – ako ja nisam imao, neka dete vidi kako to izgleda.
To zovu – čeličenje ili spartansko vaspitanje.
Zašto onda decu ne puštaju da idu bosa ulicama? Ili neka gladuju.
Neka se čeliče!
Krajnosti nisu dobre.
Ne valja ni kada roditelji kažu:
Ja sam te rodio, ja ću ti suditi!
Dete nije lična svojina roditelja.
Pokretna imovina koju možeš da otuđiš.
Ako ti više ne bude trebala ili ako se razočaraš.
Nisu roditelji stvorili decu zbog sebe.
Stvorili su decu iz ljubavi.
Tako bi bar trebalo da bude.
I tako treba prema njima da se i ponašaju.
Pročitajte i: Detrijarhat
Tvoje dete je uvek tvoje, bilo šta u životu uradilo.
Roditelji moraju da budu uz svoje dete.
Moraju da budu i kada je dobro i kada je loše.
Naročito kada je loše.
Ne smemo gurati dete od sebe kada mu je teško.
Mi smo tu da mu pomognemo.
Znam jednu majku koja nije mogla da podnese da joj se kćerka razvela.
I da se vratila kod nje na selo.
Sve sa malim sinom.
Majka je više brinula šta će selo da priča, nego kako da pomogne detetu.
Naterala je kćerku da se vrati u grad.
I kćerka je doživela životnu tragediju.
Kada je majka posle nekoliko godina htela da joj pomogne, bilo je kasno.
Roditelji treba da pomognu detetu na vreme.
Kada mu je pomoć neophodna.
Svako držanje predavanja je kontraproduktivno.
Traži se najbolje rešenje, a ne hranjenje bolesne sujete.
