Gospođo, ako čitate i prepoznate se, iskoristila bih priliku da vam se još jednom izvinim, ne zna dete šta priča.
Kod nas u komšiluku već svi znaju kad mi kakimo (kad kažem “mi” mislim zaista “mi” – i ona i ja), gde je piškila, koju je travu zalila, da li se kupala ili tuširala i da li su joj stopala prljava ili ne, ko joj je šta poklonio, ko je pogledao, a ko pogrešno akcentovao ime. Sve do jedne, informacije bez kojih naš komšiluk ne bi mogao da živi. Svima je simpatično, sem, naravno meni. Kao pokvarena ploča, koja se ne da isključiti, ponavljam o čemu sme da se govori, o čemu ne, na koji način treba nešto reći, na koji ne, koje su priče privatne i samo za nas, a koje nisu tako privatne, i kako bi razgovor sa komšijama trebalo da ostane na “dobar dan, kako ste, šta radite?” i kako, na posletku (na njeno neverovatno iznenađenje), ne zanima sve ljude šta mi radimo i čime se bavimo u slobodno vreme. Svako moje “zato” povuče milion njenih “zašto” i tako dođemo do toga da njoj filter ne radi trenutno u uzrastu u kom se nalazi, a to je zapečatila konstatacijom “moja mama kija kao životinja!” koju je velikodušno podelila sa komšijom. Njega je to uveselilo, a mene poslalo u mišju rupu da tamo kijam kao životinja do mile volje.
Imal’ neko da prodaje filter za decu?
Leto je, visoke temperature diktiraju mirise. Negde miriše baš fino, na lipe, a negde, kao, na primer, u javnom prevozu, miriše na sve, samo ne na fino i lipe. Kada krećemo negde, naša putanja je podeljena u par faza. Faza pre kretanja, faza kretanja, faza čekanja prevoza, faza prevoza i faza odredišta. Svaka faza zahteva posebne veštine i prethodnu vizualizaciju. Kad govorimo o fazi prevoza, znam ko mi je saputnik te sam naučila šta me čeka kad se zajedno klackamo u pomenutom prevozu. Znam da će namirisati sve i svakog i da neće oklevati da prokomentariše to kako “neka teta smrdi na kaku” ili “neki čika smrdi ružno”. Mene oblije znoj, te se i ja u ritmu znojenja ostalih saputnika, pridružujem kolektivnom vonju. I oni sa slušalicama, sa muzikom pojačanom do maksimuma, čuju kada moja truba zatrubi “Mama, i ti si se oznojila! Bljak!” Svima smešno, meni smešak samo titra na licu od nervoze i neprijatnosti, dok se pogledi sugrađana fiksiraju na predeo oko mojih mišica.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
6 jednostavnih aktivnosti za koje niste znali koliko su dobre za decu
Kao roditelji, uvek želimo da odgajimo srećno, motivisano, samostalno dete. Upravo zbog tog pritiska stalno imamo osećaj da treba da uradimo što više - kupujemo edukativne igračke, upisujemo ih na...
Ne sanja svaka devojčica da bude princeza
Juri me već 10 dana, po Instagramu, reklama koja nudi spa Princeza paket za devojčice od 6 do 12 godina. Kažu nešto tipa da svaka devojčica sanja da bude princeza...
U životu je mnogo bitno da znaš da se braniš. I fizički.
Piše: Ljiljana Španić Kao deca, živeli smo u selu. Poprilično udaljenom od grada i sa manjkom podmladka. To malo dece što nas je živelo tamo bili smo dosta udaljeni, pa...
Zašto se današnje majke osećaju toliko frustrirano?
Moj posao je da radim s majkama. Svake sedmice čujem na desetine priča kreativnih, motivisanih, obrazovanih i relativno dobro uspešnih žena koje zaista vole svoju decu. To su majke koje...
To je moja starija cerka, sve sam objasnjavala, trudila se maksimalno, pricala, citala, na sve moguce nacine i sve je gore. Potpuno ista prica. Dok je mladja skroz drugacija a ni cetvrtinu truda nisam ulozila u nju kao u stariju. Sve radi suprotno od onoga sto joj se objasni , kaze sta god.