Roditeljski blamaž i neprijataž

Zapanjuje me i zbunjuje činjenica da sve ono što ne bi trebalo da govori nepoznatim osobama i nepoznatom auditorijumu govori jasno i glasno, svaki glas (da) se razaznaje. Čak i slovo “r”. Tako su, prilikom jedne naše posete zoološkom vrtu, i životinje i drugi posetioci mogli da čuju da “mami ide kRv na piši” i da “kRvaRi danima”. Sirota žena. Ček, pa to sam ja! Zemlja se nije otvorila uprkos mojoj velikoj želji. Nije se otvorila ni onda kada je onoj “velikoj teti ispalo dupe na stomaku” u Maxi-ju. Gospođo, ako čitate i prepoznate se, iskoristila bih priliku da vam se još jednom izvinim, ne zna dete šta priča.

Što bi Francuzi rekli Quelle blamaž.

“Vidi šta sam kupila!” – pokazala mi je oduševljeno ukradeni milka vafel slatkiš na izlasku iz radnje. Srećo moja, nisi kupila, to što si uzela se zove krađa, idemo sad to da vratimo. Naučena lekcija da sve što se uzme u prodavnici treba i da se plati se svakodnevno ponavlja time što mene podseća da sve što uzmem moram da platim. Glasno i jasno. Da svi čuju, da se zna ko koga ovde uči.

Na blamažu i pokvarenoj ploči ostaje ova priča. Samo hrabro, kažem sebi. Moraš da razmisliš pre nego što kažeš nešto, da ne povrediš nekoga, kažem njoj. Ne mora sve na sav glas da se kaže, kažem opet njoj. Nešto možemo da zadržimo i za sebe, kažem opet njoj. Ona gleda, klima glavom, kaže razumem, da bi zatim komšinici kao odgovor na pitanje “šta radiš?” poslužila poslasticu: “mama mi ne da da pričam!” Komšinici bi neprijatno.

Do sledećeg blama, saosećam se sa svim roditeljima, klimam glavom u znak podrške. Samo hrabro, čak i kad hoće da kake na sred trotoara kao kuce. Jer kako može kuca, a oni ne?! I zapamtite, otvoriće i oni jednog dana Facebook. Tagovaće ih baba. Ili deda. Ili vi. Dovoljno.

Izvor: TashOnLash