Ršumović: „Šta nam sve deca gledaju na privatovizijama, još i dobro prolazimo!“

Beznadežni roditelji prenose tu beznadežnost na decu. Raste nam beznadežna omladina, koja spas traži u drugim zemljama, kaže književnik Ljubivoje Ršumović, uz čije stvaralaštvo su odrastale generacije. Kako to biva sa velikima, njegova poezija, proza i scenariji za decu su i danas za one koji se bez obzira na krštenicu…

Kako to biva sa velikima, njegova poezija, proza i scenariji za decu su i danas za one koji se bez obzira na krštenicu sećaju da su bili deca. Mudro, kako on već ume, iznedrio je opus koji se najbolje čita u više očiju i ruku, odnosno koji tka nepokidive niti između velikih i malih ljudi.

Upitan hoće li nam otkriti delić onoga što je odabrao iz svog opusa u knjizi pesama i priča za klince i klinceze, kaže:

– Nadam se da ta knjižica neće imati takav nakaradan naslov u kome se pominju klinci i klinceze!

Jer?

– Razmišljam kako bi se odrasli osećali da ih deca počnu zvati dripci i dripceze? Klinci su ekseri kojima se potkivaju zimske ploče na konjska i volovska kopita. Klinac, takođe, ima često pogrdno, vulgarno značenje, i neukusno je tako nazivati decu. Od mene je zatraženo da napravim jedan izbor pesama i priča iz knjiga koje objavljuje „Laguna“. To nisu moje najbolje pesme i priče, ali sam se trudio da, svakako, budu zanimljive mladim ljudima (tako je, recimo usput, Konfučije nazivao decu!). A delić tog izbora, koji jeste nešto novo i „za otkrivanje“, uzeo sam iz knjige Fazoni i fore, koja izlazi za Sajam, lepo i bogato ilustrovana.

Više od pola veka pišete za decu, šta vas je kroz to vreme vodilo, inspirisalo?

– Ja sam imao sreću da se u najranijem detinjstvu oduševim narodnim junačkim pesmama, koje su nam uz gusle pevali deda Stevan i deda Božo. Brzo i lako sam uz njih naučio i da čitam i pišem. Kao što sam se uvek borio sa Markom Kraljevićem protiv Muse Kesedžije, tako sam sa Stašom i Nelom iz knjige Kroz pustinju i prašumu lovio lavove po Africi, jašući na slonovima. Čitajući knjige – živeo sam svaki put po još jedan život. A kad sam pročitao pesme Zmaja Jove i Branka Ćopića, počeo sam i sam da pišem stihove. A kad nešto zavoliš u detinjstvu, onda to voliš celog života. Što se inspiracije tiče, o tome ne razmišljam. Nedavno sam pročitao jedan Pikasov savet mladim slikarima: „Namestite platno na štafelaj, uzmite četku i boje i počnite da slikate. Čim to vidi – inspiracija će doći!“.

Da li se, da upotrebimo taj izraz, dečja publika promenila za to vreme?

– Svaku, pa i dečju publiku formira okruženje. Nema više u Srbiji sela koja ne znaju za struju, za automobile, za mobilne telefone, za televizore. Uskoro će se i oni koji su bili najudaljeniji od svih tih „lepota“, da se „kupaju“ u internetu! Deca se rađaju i rastu radoznala, željna razumevanja, ljubavi i znanja. Ali, okruženje, ipak, formiraju odrasli, često oni koji steknu neku popularnost, a još češće oni koji se priklanjaju kriminalu. Tako se celo naše društvo pretvara u vatrogasno društvo, koje se trudi da sačuva decu, a odnedavno i penzionere, od posrnuća! Kamo sreće da pesnici vladaju svetom, pa Evropom, i Srbijom. Pesnici, zasigurno, ne bi ubijali novinare.

Kako gledate na raširen problem vršnjačkog nasilja?

– Šta nam sve deca gledaju na privatovizijama, još i dobro prolazimo. Ne bi bilo kasno da odmah zabranimo uvoz i izradu igračaka za decu u obliku oružja. Ima drugih, plemenitijih načina da se obuzda dečja agresivnost. Deca imitiraju nas odrasle. Nisu deca izmislila Delije i Grobare, Partizane i Četnike, pa ni Glupe i Pametne, ili Lepe i Ružne! Šteta što su ukinuti oni analfabetski tečajevi, na kojima su odrasli učeni osnovnoj pismenosti. Osnovna nepismenost danas je netolerancija, mržnja, zavist, lenjost i nerad, nerad i nerad! Srbiju će uskoro okupirati hlorofil, zatrpaće nas korov. Već vidim vršnjačko nasilje bagrema nad šljivama i jabukama!

Poznata je vaša misao „deca su narod poseban“, Egziperi je rekao da „deca moraju mnogo toga opraštati odraslima“ a šta danas, sa tolikim iskustvom i tako bogatim opusom, kažete o tome – šta je zapravo najvažnije kada je o deci reč?

– Najvažnije je decu naučiti da budu srećna! Kako u Srbiji to postići? Ja ne znam odgovor. Dao sam dijagnozu, ali lek nemam. Čini mi se da bi to morala biti neka šok terapija. Razbacujući se po privatovizijama i novinama milionima i milijardama, urušavaju i ono malo nade u ljudima. Beznadežni roditelji prenose tu beznadežnost na decu. Raste nam beznadežna omladina, koja spas traži u drugim zemljama. Vlast bi morala da uloži napor da narod učini srećnim! Kako? Ne bih se o svom trošku upuštao u traženje odgovora.

Vaši sinovi su danas odrasli ljudi, majstori u svom poslu, Vuk Ršumović je uspešan reditelj… Kako ste ih odgajali? (Poznato je da ste, na primer, pravili kućne novine RŠUM, što je značilo: Radostan, Šaljiv, Uman, Mudar i da su služile za pokazivanje gostima, a koštale jedan osmeh)

– Naša deca su odrastala u srećnoj porodici, i to je valjda valjan odgovor.

A kako su vas odgajali? Negde ste rekli da je vaš otac prema bratu i vama imao ispravne pedagoške metode, a da je on rano ostao bez roditelja tako da vi za sva vremena imate babu od 18 i dedu od 19 godina…

– Majka me rodila kad je imala dvadeset jednu godinu, otac dvadeset dve. Bili smo više kao drugari kroz život nego kao deca i odrasli, ili partizani i četnici. To nije velika filozofija, seljački gledano, ali je veliki rizik, građanski gledano. Da ponovim, u selu su se rađali mali ljudi, a u gradu veliki kućni ljubimci! I ta stvarnost nas prati decenijama, okrećući se polako, ali neminovno, ka autogenocidu!

U jednom ranijem intervjuu kazali ste mi da vam je otac govorio kako nije nesreća kad se sudare pravda i nepravda nego je velika nesreća kad se dve pravde sudare…

– Kao školovanog, a imao je samo dva razreda gimnazije u Užicu, izabrali su ga za sudiju za prekršaje u opštini Ljubiš. Ja čuvam dva sanduka svih mogućih i nemogućih zakonika, koje je on nabavljao i po kojima je presuđivao. Morao je sve znati i umeti, jer je od tog njegovog znanja zavisila čast i obraz porodice! Ali, i čast i obraz opštine Ljubiš!

Koje ste pesme izabrali u knjizi pesama posvećenim drugim ljudima, prijateljima, stvaraocima…?

– U toj drugoj knjižici nalaze se pesme iz ciklusa „Posvećene pesme“. Kao što sam fotografisao kolege i napravio izložbu „Ljudi koje srećom srećem“, tako sam im i posvećivao pesme, trudeći se da, kao vračara, pogodim o čemu su razmišljali, kakve su planove imali, šta su osećali dok sam ih fotografisao. Često govorim te pesme na književnim susretima, publika ih lepo prima, i verovatno još lepše zaboravlja, a zaborav je značajan deo te naše saradnje.

Jedan deo vašeg života bio je vezan za Duška Radovića. Kakva sećanja vas vežu za njega?

– Duško je rođen kao mator i ostao doživotno dete! Što znači da je bio mudar, i kao učitelj nama mlađima, i kao nepodmitljivi urednik svima sa kojima je sarađivao. Mnogi mi ne veruju kad kažem da i dan-danas, trideset godina posle njegove smrti, sve što ja napišem – on prvi pročita! Verujem da svi koji su sa njim radili čuvaju u sebi taj moralni i profesionalni prag, ispod koga se ne sme!

A prijateljstva danas….?

– Sve je isto kao što je bilo juče i prekjuče. Malo više svi jurimo za parama, malo više nemamo nego što nam treba, i malo više brinemo o svom potomstvu nego o prijateljstvu.

A kako gledate na realnost u kojoj živimo, politički i društveni trenutak?

– Kamo sreće da je to samo trenutak! Šta nam vredi što tutnjimo, ako tutnjimo u pogrešnom pravcu!

Kako u tome da živi i preživi običan čovek?

– Da stane bosom nogom na ovu našu crnu, plodnu zemlju, da uzme motiku i počne da privređuje. Inače će neko drugi da uzme motku i da nas definitivno otera odavde!

Kada bi ta realnost bila književna materija, koji bi to žanr bio? Ko su i kakvi su glavni junaci, nosioci vlasti?

– Horor! Farsa! Komendija! Ha-eF-Ka!

Pišete li nešto novo?

– Uvek se piše nešto novo. Samo od sebe se piše. Naučna fantastika, pod naslovom „Tajna Bezobrazovne akademije Raša Popov“. Našem Raši u čast!

Fazoni i fore

Kako se može čuti, vaš kultni naslov „Fazoni i fore“ dobija nastavak…?

– “Fazoni i fore” se pojavljuju u koricama knjige, sa lepim ilustracijama Aleksandra Stojšića. To je, zapravo, jedan deo tekstova iz 150 epizoda, koliko je snimljeno i emitovano. Znači, treba se nadati nastavku! Naravno, ja bih voleo da ne izumre taj model programa za decu, da se nastavi sa novim autorima, sa novim Slađama, Rašama Pronalazačima i Mirama Alapačama! Trudili smo se da učinimo srećnima i one koji su učestvovali u programu, pa i one koji su taj program gledali!

Izvor: Blic

Podeli tekst: