Većina roditelja ne želi da prizna, a još manje da poradi na sebi i svojim nedostacima već traži od psihologa da ispravi detetovo ponašanje
„Roditelji gubitnici“
Paradoksalno je što su ovi roditelji naizgled već dosta toga postigli. Međutim, ako pažljivije pogledate, u njihovom ponašanju ćete videti stigmu neke neostvarene želje.
Profesionalni sport, velika pozornica, podijum, individualne izložbe umetničkih dela – sve to ne da mira ambicioznim tatama i mamama. Nekada davno njihova lenjost, nedostatak motivacije, nedostatak podrške, zajedno sa drugim „objektivnim“ razlozima, nisu dozvolili da se te želje ostvare. Zato će svojoj deci pošto-poto „pokloniti ili usaditi“ taj svoj san.
Kao rezultat toga, pred njihovom decom se otvaraju „sjajne“ mogućnosti: ona mogu ne samo da uče nego i da se po deset sati dnevno bave već nekom naukom, sportom itd., da zaborave na beskorisnu igru, da se ne druže sa vršnjacima i da ne pomišljaju na obične stvari koje deca vole, sopstvene hobije i zabavu.
Ako kojim čudom uspeju da izbegnu opštu iscrpljenost nervnog sistema, neuroze ili psihosomatozu, ostaje im nada da će na kraju ostvariti svoj san. Tačnije, san njihovih roditelja, ali to više nije ni važno … zar ne?!
„Roditelji – spekulanti ili manipulatori“
Za ovakvog roditelja dete predstavlja „sredstvo“ pomoću kojeg on utiče na druge: supružnika, roditelje, rodbinu. „Nije to zbog mene, to je zbog deteta!“ – tako se jedan roditelj obraća drugom. I što je dete nemoćnije ili somatski slabije, to je više mogućnosti da ovakav roditelj utiče na ostale članove porodice. Ponekad takvi roditelji uporno održavaju destrukciju u porodici, povezujući sve postojeće probleme sa detetom.
I tako, od rođenja okruženi najrođenijima koji imaju gorenavedene probleme, rastući u okruženju koje nimalo ne pogoduje psihološkom komforu, naša deca pokušavaju da se odbrane od takve stvarnosti. Tada se u njima pokreću ili nesvesni odbrambeni mehanizmi ili koping startegije – svesne metode zaštite od stvarnosti koja ih okružuje, pokušaji racionalizacije svog ponašanja, izbegavanje razmišlja o sopstvenim postupcima, i želja da se pobegne od usamljenosti ili brige.
A šta mi roditelji radimo? Suočeni sa ovim i sličnim vrstama ponašanja (uključujući razne vrste zavisnosti, nemanje volje za učenjem, sklonost ka asocijalnom ponašanju itd., s tim što ovde ne govorim o deci sa zdravstvenim problemima), glasno kažemo sebi i onima oko nas „Moje dete je problematično!“ I nikad ni na trenutak ne dozvoljavamo ni zrno sumnje: „A da nismo mi roditelji problematični?“ …
Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
https://econet.ru
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Da bi dete izraslo u dobru osobu, nije potrebna samo ljubav – nego i jasna disciplina
Piše: Milan Damjanac, psihoterapeut Pošto stalno pričamo o ljubavi koju deca moraju dobiti u svojim porodicama kako bi bile zdrave individue, red je da prozborim koju o tome šta...
„Išao bih sa tatom u bioskop, a s tobom ne želim.”
"Ja-poruke" daju mogućnost deci da bliže upoznaju nas, roditelje. Često se krijemo od dece oklopom „autoriteta", koji se trudimo da održimo po svaku cenu. Nosimo masku „vaspitača" i bojimo se...
Ako je roditelj tužan, ako trpi u braku, to nije detetov problem
Hteli mi to ili ne, uticaj roditeljskih figura na nas, njihovu decu, je ogroman. To se nastavlja čak i kada smo uveliko odrasli ljudi. Često su naša osećanja prema majkama i...
Slavimo samoživost i samodovoljnost, a prevrćemo očima na nenajavljene posete i porodična okupljanja
Piše: Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut Danas sam čula da je jedna američka država donela zakon da se roditeljima koji ne ispoštuju želju svog PETOGODIŠNJEG deteta da promeni pol,...
Nema komentara.