„Brižni“ roditelji
Kod ovog tipa roditelja svaka misao o detetu prožeta je brigom. „Prehladiće se, možda ima gliste, povrediće se, može da se uplaši itd.“ I, da čudo bude veće, dete, kao pomireno s tom najavljenom neminovnošću, hvata prehladu (ako nije vakcinisano, imunitet mu je slab), ispostavlja se da ima gliste (a ko ih nema u detinjstvu?), plaši se svega i svačega – mraka, lekara, životinja itd. (a od koga je to videlo da se plaši, a?…) Ali najgori je (u smislu posledica) strah da dete neće nešto moći (vezati pertle, voziti bicikl na dva točka, koristiti telefon). I pošto ne može samo, treba mu pomoć! Pa mu pomažu, pomažu, pomažu … Roditeljima ovog tipa bilo bi dobro da pročitaju knjigu Anatolija Nekrasova „Majčinska ljubav“ i razmisle o tome odakle potiče fraza „mamin sin“ ili „tatina ćerka?“
„Umorni“ roditelji
Ovi roditelji su se umorili još pre detetovog rođenja. Naoružani iluzijama o porodičnom životu i odgajanju deteta i suočeni, prema njihovom mišljenju, sa „teškom i surovom svakodnevicom“, namah gube interesovanje za bračni život i za vaspitanje svog deteta. Takvi roditelji stalno ponavljaju: „Ne trči!“, „Ne penji se!“, „Nemoj ovo, nemoj ono“, „Pusti me!“, „Sad ću te kazniti!“ I ono čuveno: „ Crkoh od umora (od tebe)!“ Zapamtite, najgora stvar za dete, pa čak i za odraslu osobu, jeste nepažnja druge osobe, i to bliske osobe, najrođenijeg. A da bi privuklo pažnju, dete je spremno na sve. Za njega je od životnog značaja da mu roditelji posvete pažnju! Čak nije ni važno da li će ta pažnja biti u negativnom obliku, kao grdnja ili neka vrsta kazne ili u pozitivnom. Dete jednostavno traži način da skrene maminu i tatinu pažnju na sebe.
„Roditelji perfekcionisti“
„Moraš biti najbolji!“ – to je njihov moto. Takvi roditelji po pravilu imaju najmanje dve fakultetske diplome i maštaju o doktoratu, u najboljem slučaju rade kao asistenti na nekoj katedri. Nastoje da upišu dete u najprestižniji mogući vrtić, gde se odmalena proučavaju strani jezik i geometrija Lobačevskog. Što se tiče izbora škole, naravno da će, školovanja radi, savladati sve prepreke: voziti dete preko celog grada, angažovati privatne nastavnike kako bi se „držao nužni nivo“.
Po njihovom mišljenju samo je odličan uspeh dovoljno dobar. Da, i školski plan i program trebalo bi da budu najprimereniji i, naravno, najefikasniji u pogledu stvaranja vunderkinda. Na njihovo nezadovoljstvo, neki nastavnici „nisu uopšte svesni“ i ne žele da shvate koliko je njihovo dete posebno. Naprotiv, oni kao da namerno pokušavaju da nametnu učeniku predmete koji nisu „važni i potrebni“ nego krajnje nepotrebni i primitivni i time ga ometaju, oduzimaju mu vreme i smanjuju mu prosek.
