Samo ponekad operite j….e sudove a da to od vas nije traženo!

I znate li šta se desilo onog trenutka kada sam prestala da tražim…?

Dok sam nedavno džangrizala o činjenici da apsolutno sve po kućim radim ja, prijateljica mi je rekla “ako želiš pomoć moraš biti određena… zatraži je. Ljudi ne čitaju misli, moraš da im daš zadatke.”

I tako sam pokušala da budem… određena…

“Možeš li da prospeš đubre?”

“Možeš li ti da ustaneš kad i deca? Samo sam malo umorna pošto to radim ja poslednjih 329 godina.”

“Možeš li da odeš do samoposluge? Oprala sam tri mašine veša i napravila užinu, ručak, kupila deci udžbenike, otpušila kanalizaciju.”

I dabome, prijateljica je bila u pravu… poslovi su obavljeni.

Ali ja sam se premorila samo žonglirajući tuđim obavezama… pamteći šta moram kome da delegiram, slušajući gunđanje…

I znate li šta se desilo onog trenutka kada sam prestala da tražim…?

NIŠTA

Opet.

I tako sam zaključila da nije vaš posao da tražite pomoć, nije moj posao da pišem jebene liste… Imamo dovoljno prokletih poslova i učenje nekog da bude obziran prema meni i silnim obavezama koje imam, nije moj posao.

Samo to uradite.

Samo mislite jedni o drugima i o tome kako održavati domaćinstvo. Da li neko radi a drugi se izležava?

Da li jedno bleji sa društvom dok drugo ljušti tridesetu voćku tog dana?

Nosi li jedno od vas sav teret?

Jer, kada gunđanje prestane, kada se odustane od traženja, kada nema više spiskova…

Sve što ostane je tihi prezir. A to je, prijatelji moji, rak u jednoj vezi…

Nije ničiji posao da vas uči da budete pažljivi. To je vaš posao.

Samo ponekad operite jebene sudove a da to od vas nije traženo, dođavola!

Prevela: Jovana Papan
Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: