Sapunice i rijaliti šund umesto dečjeg obrazovnog programa

Foto: Flickr Nekada su se pravili programi koji se danas pamte i s kojim su odrasle generacije, a sada je sve drugačije. Promiskuitet, prostitucija, intrige, narkomanija i ubistva u prepodnevnim satima na malim ekranima postali su svakodnevnica komercijalnih, ali i javnih televizija. Nekadašnji obrazovni programi namenjeni mališanima su zamenjeni ljubavnim jadima raznih Isaura, Hurem, Nihal… […]

Foto: Flickr

Nekada su se pravili programi koji se danas pamte i s kojim su odrasle generacije, a sada je sve drugačije.

Promiskuitet, prostitucija, intrige, narkomanija i ubistva u prepodnevnim satima na malim ekranima postali su svakodnevnica komercijalnih, ali i javnih televizija. Nekadašnji obrazovni programi namenjeni mališanima su zamenjeni ljubavnim jadima raznih Isaura, Hurem, Nihal… koje čekaju na svog Diega Alejandra, Ezela, Bena… Mnogi od tih heroja sapunica su više puta ustali iz mrtvih, bili su sami sebi braća i sestre, ponekim je transplantiran mozak, kleli su se na krvne osvete, iste ispunjavali…

Sapunice, nasilni filmovi i serije te raznorazne reality emisije su već odavno postale obavezan sadržaj na televizijskim kanalima, ali stručnjaci i brojni roditelji smatraju da im nije mesto u jutarnjim satima, koji su nekada bili rezervisani za mlade.

Svesna je toga i Sabina Beglerović, majka dvoje osnovaca mlađih od 10 godina, te ukazuje kako se “na aktuelnim jutarnjim programima može videti jako malo emisija koje su prikladne za decu. Više su to emisije koje ‘otupljuju’ decu i ne predstavljaju nikakav mentalni izazov za njih.”

“U mnogim ‘dečijim’ emisijama, naročito onim sinhronizovanim, nalazimo izraze koji bi trebali biti zabavnog karaktera, ali to nikako nisu. U njima su ‘legalizovane’ psovke, vređanja i jakno puno agresivnosti”, ocenila je Beglerović.

‘Prihvatljiva norma’

Sve se to, kako kaže, odražava na psihu dece, koja takvo ponašanje usvajaju kao društveno prihvatljivu normu.

“Ni sama ne znam kako objasniti detetu da se ne izražava onako kako se pojedini likovi iz crtića izražavaju. Ako je na TV-u, mora da je OK”, navodi.

Smatra i kako sadržaji sapunica, pre svega “uvrnute porodične relacije”, mogu samo kod dece stvoriti pogrešnu sliku o životu i njihovim očekivanjima.

Neosetljivost na nasilje

Miliša navodi da su svetska istraživanja o nasilju u medijima pokazala da postoji određena kauzalnost između takvih sadržaja i ponašanja.
“Ne može se reći da nasilni filmovi i serije utiču na nasilje u životu, to je netačno. Ali, što više nasilnih scena deca gledaju, to deca i mladi postaju neosjetljivi na nasilje. Stvaraju stav da se nasilje događa svuda oko nas, pa ga prihvataju kao nešto normalno, da se nasilje dešava”.
Subota dodaje da je apsolutno potrebno emitovati više filmova i serija s malo više humanosti i plemenitosti, pogotovo u terminima za mlade.

“Ne kažem da, kao roditelj, nemam nikakvu odgovornost prema tome, ali isto tako skrećem pažnju na one odgovorne u uredništvima medija da vode računa o recenziji takvih sadržaja i u najmanju ruku rezervišu takve emisije za noćni program.”

Minja Subota, čuveni autor brojnih dečijih emisija, uz čiji Muzički tobogan  su odrasle generacije i generacije dece širom bivše Jugoslavije, smatra da je velika kriza u dečjem i obrazovnom programu u jutarnjim satima. Kaže da na današnjim državnim i komercijalnim televizijskim kanalima ima sve manje kvalitetnog i adekvatnog sadržaja za mlade, što je problem koji bi se trebao potegnuti u resornim ministarstvima svih republika bivše Jugoslavije.

“Ovo što se emituje u jutarnjim satima, to je opšti odraz društva. Time pokazujemo kako se odnosimo prema deci i njihovom odrastanju, a očigledno je da taj naš odnos nije na zadovoljavajućem nivou”, rekao je Subota.

Ulaganje u mlade

Navodi da je o tom problemu potrebno pričati i da treba ulagati u sadržaje za mlade.

“To su mala ulaganja, koja vrlo brzo daju velike rezultate”, ocenio je Subota.

Po njemu, nekada su se televizije Novog Sada, Beograda, Zagreba, Sarajeva takmičile u kvalitetu  sadržaja za najmlađe, čega danas nema.

“Nekada su se pravili programi koji se danas pamte i koji su stvorili mostove među generacijama, s kojim su odrasle generacije. Mojim kolegama i meni danas prilaze ljudi koji se zahvaljuju što smo im ulepšali detinjstvo”, kaže.

Sociolog i pedagog Zlatko Miliša, profesor Filozofskog fakulteta u Osijeku, proveo je istraživanje o tome koje su teme najdominantije u filmovima i dramama svugdje u svetu. Prema rezultatima istraživanja, seks, dokoličarenje, odnosno snobovski život kao iz bajke, nasilje i život na visokoj nozi dominiraju malim ekranima, a takvi sadržaji često budu emitovani u jutarnjim satima, čime ostvaruju poguban uticaj na decu i mlade.

Napominje da se skoro nikako ne emituju sadržaji u kojima se prikazuje mukotrpan rad, koji čini našu svakodnevnicu, već se servira život ljudi koji žive u vilama i dvorcima, a svakodnevno se implicitno šalju poruke o tome kako varati i biti uspešan bez rada.

Trend dokoličarenja

Navodi i da je na Balkan stigao “užasni trend dokoličarenja i gledanja ispraznih sapunica, koje se poigravaju sa sudbinama drugih ljudi, u što se užive gledaoci, a pre svega dečje glave”, uz dodatak da se oni “gledanjem sapunica užive u neki iracionalni svet, što ostavlja posledice”.

FAST FOOD PORODICE
Miliša kaže da je “TV je odavno postala bebisitka”, što potkrepljuje rezultatima istraživanja provedenih u SAD-u i EU-u.
Po njima, mladi u društvu medija, ispred malih ekrana, računara, mobitela, u proseku provode više od sedam sati dnevno, što ostavlja brojne posledice.
S kolegama je pre sedam godina u Hrvatskoj proveo projekt “Deset dana bez ekrana”, u kojem su u;estvovali roditelji i deca.

Tada su otkrili da deca uopšte ne razgovaraju s roditeljima o tome šta gledaju na ekranima.
Isti projekat je pokazao da deca uopšte ne znaju koristiti slobodno vreme, “osim da servilno bulje u razne ekrane”.
“Nakon deset dana bez ekrana, roditelji i deca su homogenizirali svoje aktivnosti, došlo je do komuniciranja unutar porodica, što je sve više retkost u današnjim domaćinstvima”, navodi Miliša.
Savremene porodice, kaže on, u savremenom društvu su postale “fast food porodice, jer žive jedni pored drugih, ali nema razgovora”.
“Mogućnost razgovora smo odavno sahranili”, slikovito primećuje.

“Najgore od svega za nas u tim siromašnim zemljama je to da deca ne shvataju  da je to fiktivan život, taj život u bajkama, život jedan posto bogatih Amerikanca, tako da deca gledaju sapunice, upijaju ono što vide, imitiraju te face koje dokoličare, koji ništa ne rade”, smatra.

Miliša dodaje da neselektivnim gledanjem televizijskih programa dolazi do depersonalizacije ljudi, pre svega mladih, a da je taj problem posebno izražen gledanjem sapunica i sličnih emisija, do čega je već odavno došlo na Zapadu.

“Najgore moguće posjedice po svest ostavljaju reality emisije, koje se često emituju  i repriziraju u jutarnjim satima”, upozorava Miliša.

Ko će praviti sadržaje za decu?

Miliša smatra da se treba insistirati da se ulaže u kvalitetan obrazovni i dečji program, i to domaće produkcije, a to bi pre svega trebali raditi državni servisi.

S tim stavom se slaže i Minja Subota, ali postavlja pitanje ko će praviti takve sadržaje.

“Nismo pružali šansu mladim, a njih ima mnogo, da se ogledaju na tome, na dečim emisijama. Danas nemamo takvih autora, jer takvi autori, stvaraoci za decu, moraju da prate ritam života, da prate interese, da odlaze u škole, da se druže sa njima, da bi mogli napraviti program za njih. To je dosta kompleksan problem. Ako ne pružimo šansu novim stvaraocima, nikada nećemo imati programe za decu sa kojim ćemo biti zadovoljni”, upozorava Subota.

Prema njegovom mišljenju, dva su krivca što nema skoro pa nema mladih autora dečjih emisija. Prvi je nagli rast komercijalnih televizija, koje nisu smatrale da im takvi sadržaji donose prihode, a drugi je taj što su se televizije previše posvetile politici.

“Pitanje izbora, politike, stranaka… to je danas mnogo zastupljeno, o tome se mnogo više vodi računa i skrenuta je pažnja sa programa za decu”.

Subota dodaje da mnogi sada navode da se nema novca za kvalitetan dečji sadržaj, ali da to ne može biti opravdanje.

“Kako se ima novca za druge programe? Naša najveća vrednost su naša deca. Oni su naše najveće bogatstvo. Ako se prema njima ne budemo odnosili kako treba, kakva je naša budućnost?”, zaključio je Minja Subota.

Autor: Mario Pejović

Izvor: Al Džazira Balkan

spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

Kod kuće se opuštamo i postajemo svoji – u najgorem izdanju. Za koga da se sređujemo? Za partnera, decu, mačku?

I tako, godinama, polako se pretvaramo u ljude koje ni sami ne bismo želeli da sretnemo na ulici.

Stigla REŠENJA TESTA IZ MATEMATIKE – proverite tačne odgovore

Nakon polaganja testa iz matematike u okviru male mature, đaci su samo na korak do kraja - sutra test iz izbornog predmeta

Važno za srednjoškolce: Kada će početi da se polaže DRŽAVNA MATURA

Odlagana iz tehničkih razloga, državna matura će se ipak polagati nakon probne verzije

Zar je moguće da su u ovoj državi konji plaćeniji od učitelja?

Priprema za život se ne može dešavati u zatvorenim sobama zvanim učionica, ako nam je iskreno stalo do škole po meri deteta

Za dobrotu je potrebna samo prilika koju treba iskoristiti (VIDEO)

Jedna sitnica može probuditi dobro u svakom čoveku, potrebno je samo prepoznati priliku i učiniti dobro delo

Pratite nas

KOMENTARI

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img