BELA
Danas počinje petnaestodnevni zimski raspust. Provešćemo ga kao svake godine na imanju. U kući užurbanost. Fijakeri nas već čekaju.
Zima je uveliko osvojila. A ova godina je i izuzetno snežna. Naša baka Savka kaže, da ne pamti ovako snežnu i jaku zimu. Toliko je bilo snega, da su tramvaji u Beogradu zastali dva, tri dana. Mlekadžija Boško nam priča kako su mu u selu noćas vukovi zaklali nekoliko ovaca, a dve odneli. Obilan sneg zameo tragove hrane, pa izgladnele životinje napadaju torove usred sela. Našu brojnu porodicu jedva primaju dva fijakera. Sa nama je i baka Savka. Dobri domaćin Vlajko doneo toplu ćebad i ušuškava nas, da ne ozebemo. Daleko je Umka i selo Pećani, gde se nalazi naše imanje. Ima dotle više od petnaest kilometara, a treba dobar deo puta preći pored Save, ovih dana pune leda. A i košava duva. U prvom fijakeru gore pored domaćina je brat Marko. Čvrsto drži uzde i tera konje. Iako ga vetar šiba i rumeni obraze, sav je srećan. Voli mnogo konje. Mi smo u fijakeru dobro umotani, pa nam nije zima. Ali znatiželja nas vuče, pa svaki čas provirujemo. Tada nam lice ošine vetar, a mraz opeče. Ali, i za samo taj tren ugledamo Savu, kako se razlila, a po njoj sante leda u tromom pokretu. One manje sante brže odmiču. Nađu slobodan prolaz, pa još kad ih matica uhvati zakovitlaju se i brzo izgube niz vodu.
Veće se sante nekako pribijaju jedna uz drugu, sastavljaju i prave velike ledene površine. Cujem domaćinov glas, doduše slabo, jer se gubi u prostranstvu nepregledne širine, a još ispresecan topotom konjskih kopita i škripom točkova: „E, ove godine će se i Sava potpuno zalediti. Prelaziće se preko nje kao preko druma“. Fijakeri odmiču. Snažni konji ne posustaju.
Evo nas. Čuvar imanja, dobri deda Marko, vec otvorio veliku kapiju i čeka. Ne vidi mu se lice od snega. Sa dugim brcima obelelim od mnogih godina i zalepljenih snežnim pahuljama pa još pobelelom kabanicom i šubarom, a sa razvučenim osmehom punim sreće što mu stižu njegova deca. Liči na deda-mraza. lskačemo iz fijakera, grlimo se i odmah ulazimo u toplu kuću, gde nas čeka več postavljen sto. Na njemu veliki starinski kolač, kuglof, miriše na vanilu i orahe, i on obeleo, ali od prah šečera. I mleko je tu. Domaćica Dinka ga već sipa u čaše, a mi se pripremamo da sedamo na svoja već uobičajena mesta. Posle predaha i odmora izlazimo napolje. Celo imanje deluje nestvarno, kao bajka, kao sneg. Letošnje bogato zelenilo nestalo. Pokrio ga i potpuno sakrio obilat sneg. Belilo zasenjuje oči. Kao da sve svetluca. Gledam. Ceo vinograd se stopio u beskrajnu, ogromnu snežnu masu, a na drveću se nigde ni vrh grančice ne vidi. Liči na bele mermerne gromade raznih oblika i veličina. Plastovi sena i slame, kao da su pretvoreni u bela brda. Pa i stara kuća, da nema prozore i vrata, izgubila bi se u visoko nagomilanom snegu. A na ogradi oko kuče svaki stub dobio belu kapu, pa liče na dobro postrojene vojnike. Lepota osvojila na sve strane.
Bela, dobra Bela, laje, cvili i hoće lanac da prekine hrleći prema nama. Raduje nam se, a i mi njoj. Brzo je puštamo s’ lanca, a ona pomahnitala od sreće poče da trči po snegu lako i spretno, kao da pliva po njemu. Za njom se diže raspršeni sneg i pravi čitave oblake kud god proleti. Mi cičimo od radosti i hoćemo za njom, ali nevešti i nevični padamo u sneg i ne stižemo je. A ona potpuno bela, kao sneg, pa je u momentima ne vidimo. Izgubi nam se. Kad smo se naigrali, vraćamo je u njenu kućicu sakrivenu u gustom šiblju starog jorgovana, koji se pod obilatim snegom stopio u jedinstvenu figuru pri čijem se dnu samo nazire otvor Beline kućice i malo slame koja iz nje viri. Danju je ona vezana, a noću je otac pušta da čuva imanje. Raspust nam protiče u izuzetnom veselju. To je period prepun svečanih dana. Prvo je Nova godina, pa Badnji dan, onda Božić, pa Sveti Sava, naša krsna slava, i na kraju pravoslavna Nova godina. A svaki od ovih dana je na svoj način interesantan i svečan. Obeležen nizom običaja. Sve je namenjeno radosti i sreći, pa se tako i osećamo.
