Saveti jedne tinejdžerke: Kako da vaš strašni tinejdžer od vuka postaje jagnje

Piše: Natalija Tomić, 16 godina

Neću se posebno predstavljati, dovoljno da znate da imam šesnaest godina. Znači, ja sam original tinejdžer. To dalje znači da ću biti brutalno iskrena. Pišem  sa jednom jedinom namerom a to je da se vi odrasli bolje razumete sa nama, decom. Pod odrasle osim roditelja podrazumevam bake i deke, nastavnike, komšije i svu dalju i bližu rodbinu. Verovatno sada mislite „ Pa bili smo i mi deca“ a ja vam kažem „Da ali u drugo vreme“. To nekako dođe kao da smo sa dve različite planete. Kada se dve planete sudare nastaje apokalipsa. Zato se ja nadam da ćemo mešanjem vaše zrelosti i odgovornosti sa razmišljanjem  koje delim sa većinom mojih vršnjaka  postići mali korak za čovečanstvo a veliki za naše porodice. Iskoristite moju hrabrost, možda i ludost, na najbolji način.

Pa da krenemo redom, od pozadi. Postaviću vam tri pitanja na koja nećete odgovoriti meni već sami sebi.

Kada ste poslednji put zagrlili svoje dete?                                                                                                 

Vi koji se ne sećate, a znam da vas ima mnogo, već ste ne na putu, nego u brzoj traci do trenutka kada ćete ostati sami.  Umotvorine „Nosila sam te devet meseci ispod srca“ , „Odgajili smo te od kilo mesa“, „Ja te hranim i oblačim“, „Mi smo tebe čuvali u mladosti a ti nas u starosti“ i tako dalje, i tako dalje…ucena do ucene, slika je očajnih roditelja.

Vi koji se sećate zagrljaja, ali je povod bio dolazak sa puta ili  rođendan, priključite se prethodnoj grupi.

Vi koji ste to uradili u zadnjih nekoliko dana, onako bez posebnog razloga, uživajte u ljubavi. Pravoj, bezrezervnoj, najiskrenijoj. Ona je jedina u kojoj možete pokazati sva svoja osećanja bez straha da ćete se jednoga dana pokajati i osećati iznevereno.

Jedno upozorenje:

molim vas ne preterujte. Ako nas grlite previše često, dosadićete nam. Nama inače sve brzo dosadi. Nemojte da nas grlite uvek u isto vreme. I to će nam dosaditi. Ne volimo predvidive situacije.  Ne dozvolite da zagrljaj izgubiti vrednost i značaj. Grlite nas onako, kada osetite trenutak. Zagrlite nas nežno i toplo na nekoliko sekundi. I bez reči, molim vas.

Kada se dete vrati iz škole koja je prva rečenica koju izgovorite?

Ako je to opšte-popularno pitanje „Šta ima novo?“ i odgovor će biti opštepoznat „Ništa“. Nastavak svi znamo napamet „Kako ništa?“ I tako ništa po ništa jednoga dana iznenađeni, stignemo do svašta. Promenite tekst u na primer „Kako si ljubavi?“, „ Da li ti je dan bio naporan?“, „Meni je danas baš haos, jel kod tebe bilo nešto smešno da me oraspoložiš“… Verovatno ćete dobiti sasvim normalan odgovor. Čak i detaljniji nego što očekujete.                  Mislim, valjda vam je bitnije kako smo baš mi, nego ocene u školi. Znamo mi da su ocene važne ali kada ih stavite ispred nas, više ne čujemo vas. Umesto glasa roditelja mi čujemo i vidimo “poslodavca”. To znači  “bitno je da je posao završen a ostalo me ne zanima”.  Kako vama izgledaju takvi šefovi, tako vi izgledate nama. Kako vi njima  odgovorite ali u sebi, e tako i mi u sebi pričamo. Koliko vas takvo ponašanje izluđuje e baš tako i nas. Sve radimo isto kao i vi kao da smo vaša rođena deca.

Da li ste više nasmejani u kući ili uglavnom van nje?                                                                                           

Kada zakoračite u svoj dom i za sobom zatvorite vrata, izujete cipele i uzdahnete umorno, imamo utisak da vam se smučilo što ste se uopšte i vratili.  Verovali ili ne, mi zamišljamo roditelje kao sa filma. Oni izgledaju ovako: organizovani, isplanirani, doterani, nasmejani i sposobni da kontrolišu svoj život. Što je još gore, mislimo da je kod svih drugih baš tako a da su samo naši roditelji u stalnom haosu. Ako mi ne verujete, obratite pažnju šta deca urade kada uđete u kuću. Kada kažem deca, ne mislim na one male koji se još ne osećaju prozvano. Moji vršnjaci znaju napamet redosled pitanja i komentara. Na prvom mestu je škola a zatim slede:

– Kroz hodnik ne može da se prođe od obuće.

– Što ste natrpali sve jakne ovde?

– Jel samo ja izbacujem đubre?                                                                                                                                          –

– Otkud opet ovoliko prljavih sudova?

… I tako unedogled. I tako svaki dan.

Pobegnemo u svoju sobu verujući da smo sigurni u tišini. Ako imamo sreće, bićete prezauzeti rasklanjanjem stvari u ostatku stana ili eventualnom raspravom sa osobom koja je ljubav vašeg života. Ako uletite, nepozvani naravno, u ono što mi smatramo svojim privatnim prostorom, u najboljem slučaju sve će se završiti naredbom da pokupimo prljave čarape razbacane po sobi. Nekim čudom većina završi pod krevetom. Jedan moj drug je šokiranoj mami, koja je ispod njegovog kreveta našla pravu riznicu čarapa, rekao da je to Feng shui. Njen odgovor je nasmejao i nju samu: “Kakav feng shui pa ovo je Feng fuj”. Od tada se u celom mom komšiluku koristi naredba: “Raskloni Feng fuj” i svi se smeju… a mi rasklonimo bez problema.

Kao što mi mislimo da je kod drugih bolja situacija tako i roditelji misle da su tuđa deca bolja, da su stanovi sređeniji, da im se zalomila normalnija familija… E pa nije. A nije ni mnogo važno. Važno je ono što mi vidimo. Mi vidimo vas. I baš, baš dobro primetimo svaku sitnicu. Kada vas vidimo nasmejane, raspoložene i doterane to je najbolji lek za naš pubertet.

Ipak, nisam mislila baš da dignete ruke od svih kućnih poslova. Nema smisla da izlazimo kao “sažvakani”.

Znam da postoje brojni vrhunski stručnjaci koji vam mogu pričati o pubertetu ali možda su i oni odrasli i odrastajući zaboravili koliko smo mi ustvari jednostavni. Ako pređete ova tri početna nivoa, nastavljamo igricu dalje.

Postoji izreka “Do prve kilometer, do druge milimetar”. Započnite sa promenama odmah, i javite mi da li vaš strašni tinejdžer od vuka postaje jagnje.

Autor knjige Sedam smrtnih virusa       

Izvor: Detinjarije.com