Venčali ste se iz velike ljubavi, verujući da ćete sa svojom srodnom dušom zauvek deliti dobro i zlo. Dobili ste dete. Pažljivo, nežno i dugo gradili ste jedan mali, ušuškani svet. Ulagali ste sve svoje vreme, emocije, snagu, živce, novac, pokušavajući da svoju porodicu očuvate od svakodnevnih stresova.
A onda je, ni sami niste sigurni kada i kako, krenulo nizbrdo i nije se moglo zaustaviti. Baš zbog toga što se lagano ruši jedan svet koji ste dugo i sa ljubavlju gajili, pomisao o razvodu i jeste tako bolna.
Svako od nas nosi svoj „kofer“ pun tereta i problema, i svaka je veza (bračna, prijateljska, poslovna, itd.), priča za sebe. Vaša bračna priča razlikuje se od svih ostalih bračnih priča pa je tako i vaš razvod drugačiji nego kod ostalih koji su kroz to iskustvo prošli. Upravo zato ni ne postoje opštevažeća, univerzalna rešenja. Ipak, onima koji prolaze kroz proces razvoda zajedničko je osećanje nesigurnosti, izgubljenosti, i brojni strahovi (od egzistencijalnih briga kao i briga o daljem samostalnom vaspitavanju deteta, pa onda i osuda okoline…).
Loš brak ili razvod. Podrazumeva se da je za decu idealno da rastu uz oba roditelja koji su uravnoteženi, zdravi (mentalno, fizički, emotivno, psihološki…), posvećeni deci i porodici. Nažalost, dva roditelja ispod istog krova nisu garancija kvalitetnih, harmoničnih odnosa. Zato kada između roditelja postoje problemi koji se na drugi način ne mogu rešiti, onda je za decu razvod njihovih roditelja ipak bolje rešenje.
Atmosfera stalne tenzije, vikanja, svađa, povređenih emocija, plača, a ponekad i scena nasilja, ne može biti dobra baza za odrastanje emotivno zdravog i samopouzdanog deteta. Deca rastu i budu zdravija i rasterećenija uz jednog roditelja koji je uravnotežen, nego uz dva koji su u stalnim međusobnim svađama, sukobima, tučama…
Predrasude. Ukorenjena su uverenja da će dete, posle razvoda na primer pokvariti školski uspeh, početi da „beži“ sa časova, pogoršati svoje uobičajeno ponašanje. Veruje se i da će dečaci zbog razvoda roditelja postati agresivni, a devojčice povučene, ili, suprotno tome, veoma neodgovorne pa čak i ranije seksualno aktivne nego devojčice koje odrastaju u celovitim porodicama.
U našem narodu još uvek važi i uverenje da su jednoroditeljske porodice, ili porodice samohranih majki (jer po našem zakonu deca posle razvoda najčešće budu dodeljena majkama), uvek štetne po dete, pa i neodgovarajuće. To nije tačno. Ove porodice su, prosto, različite porodice, baš kao što su međusobno različite i porodice sa dva roditelja. Deca iz jednoroditeljskih porodica postižu ista akademska postignuća i isto se ponašaju kao i njihovi vršnjaci iz porodice sa dva roditelja.
