5. Beskonačno strpljenje
Zaista se trudim da se kontrolišem. Ali ponekad, jedno dete ne prestaje da pritiska dugme na svojoj muzikoj igrački, telefon zvoni a ja ne mogu da ga nađem, ovsena kaša zagoreva a drugo dete uvežbava svoju veštinu postavljanja pitanja jedva čujnim glasom. I onda puknem. I to nije ništa strašno – za decu nije dobro da budete beskonačno strpljivi, zato što svet nije takav. Svi normalni ljudi izgube ponekad živce i dobro je da deca to znaju.
6. Savršeno održavanje domaćinstva
Prijateljica je nedavno rekla „Da sam bar znala da postati majka znači postati čistačica“ i to je istina. Čistim kuhinju četiri puta dnevno. Noktima gulim prljavštinu sa poda. Sparujem čarape dok se ne rastope boje. Ali sada sam počela da zabušavam – delom zbog toga što ne volim da čistim, a delom i zato što želim da to sami počnu da rade. Očekujem da sami pokupe svoje igračke, slože svoju odeću, učestvuju u nedeljnom usisavanju i brisanju prašine. Brže bih to uradila sama, ali neću da se osećam kao služavka. Bolje da nam bude malo neuredan, pa će vremenom naučiti da su svakodnevni mali napori bolji za održavanje domaćinstva nego sezonska velika spremanja.
Kada izustite sledeći put: “Neka, ja ću…” razmislite: “Ček, jel moram ja?”
7. Provođenje celog vikenda sa decom
Stvar koja mi najviše nedostaje iz života pre dece je vreme samo za sebe, kod kuće, u miru. Tako da počinjemo a praksom da oboje dobijamo četiri sata nedeljno bez dece i obaveza, od 8 ujutro do podneva. Drugi roditelj decu izvodi iz kuće. Već se radujem!
Izvor: Detinjarije.com
