Selektivni mutizam: Pričljivac kod kuće, ćutolog u društvu

Istraživanja su pokazala da određena grupa dece može imati i problema kod procesuiranja specifičnih senzornih informacija – pa tako mogu biti pojačano osetljiva na određenu vrstu zvuka, na određenu svetlost, ukus, dodir. U mojoj praksi se pokazalo da su svi dečaci  sa kojima sam radila voleli da se igraju sa određenom igračkom, koja je po teksturi bila jako mekana i punjena nekom vrstom materijala koji je šuškao. Tu lutku su jako voleli i pokazivali naklonost prema njoj, što se nije pokazalo kod ostale dece koja su dolazila na terapiju.

Jedan deo dece sa selektivnim mutizmom  (oko 20%) ima poremećaje u govoru, teškoće u učenju što još više dovodi do njihovog zatvaranja i nemogućnosti komunikacije u novoj sredini. Takođe se kroz istraživacki rad pokazalo da određeni broj dece dolazi iz biligvalnih i multilingvalnih okruženja. Ova deca su, obično, promenila mesto boravka pre početka obrazovnog procesa- rasla su u sredini u kojoj se govori jedan jezik, a kreću u vrtić ili školu u zemlji u kojoj se govori drugi jezik. Kod ove grupe dece postoji veliki strah od izražavanja na drugom jeziku i mogućnosti greške tokom govora na novom jeziku i u novom okruženju. Zbog preplavljenosti emocijom straha deca se povlače i prestaju da govore.

Kako prepoznati dete sa selektivnim mutizmom i koje su njihove karakterisitke? NE POSTOJI RAZLIKA U PONAŠANJU DETETA SA SELEKTIVNIM MUTIZMOM I DETETA KOJE NEMA SELEKTIVNI MUTIZAM, KADA SE DETE SA SM-om NALAZI U SIGURNOM OKRUŽENJU. Jedna mama je svoju ćerku od 4 godine opisivala kao jako živahno i pričljivo dete kod kuće. Jedan tata je opisivao svog sina kao neuhvatljivog i nezaustavljivog kod kuće. Ono što ih razlikuje od druge dece su socijalne situacije u kojima prestaju da govore zbog jako izražene emocije straha, koja ih u potpunosti preplavi.

Kod neke dece sa SM-om pokazalo se da imaju hladan izraz lica i da se nikada ne smeju u novom okruženju, imaju krut govor tela sa pognut ramenima ka napred, izbegavaju kontakt očima, glavu okreću suprotno u odnosu na ljude sa kojima treba da komuniciraju (ukoliko je jedan od roditelja u blizini, glavu okreću ka njemu), radije biraju da budu sami u uglu prostorije i igraju se, ukoliko izaberu da se igraju u grupi ne uspostavljaju verbalnu komunikaciju ni sa jednim članom grupe.

I za kraj… Ono sto je meni jako bitno kada krenem da radim sa detetom koje ima selektivni mutizam je STVARANJE PRIJATNOG OKRUŽENJA U KOME ĆE  USPETI DA SE OPUSTI I OSETI PRIJATNO I SIGURNO, onog trenutka kada se dete oseti sigurno ono počinje da govori. Svoj način rada pokušavam da prenesem i na ucčiteljice i vaspitače jer rad sa detetom sa selektivnim mutizmom zahteva vreme, jako izraženu empatiju i empatičko slušanje, kao i veru u njegove kapacitete i mogućnosti.

Piše: Marija Živković, psiholog i dečji psihoterapeut