Disfunkcionalnost simbiotskih odnosa koji su izgrađeni u primarnoj porodici, između roditelja i dece, ostavlja najviše negativnih posledica na osobu.
Simbiotski odnos, u psihološkom smislu, predstavlja disfunkcionalni odnos dvoje ljudi, u kome su dve osobe kao jedna, one su emotivno i mentalno zavisne (imaju iste stavove, vrednosti, uverenja). Praktično, to su dva identiteta koji funkcionišu kao jedan, individualne potrebe su zanemarene i svaka želja da se istupi iz „saveza“ biva oštro osujećena, praćena agresijom ili emocionalnim manipulacijama drugog člana simbioze. Ovakvi odnosi mogu izgraditi prijatelji, emotivni partneri ali disfunkcionalnost simbiotskih odnosa koji su izgrađeni u primarnoj porodici, između roditelja i dece, ostavlja najviše negativnih posledica na osobu.
Simbiotski odnosi u porodici guše individualnost osobe
Kada je dete malo i ne može samostalno da funkcioniše ono je zavisno od roditelja, koji ga štiti i obezbeđuje mu životni opstanak. Međutim, ova veza se obično postepeno raskida u kasnijim fazama razvoja, a posebno u periodu adolescencije kada mlada osoba izražava svojevrstan bunt prema okolini ali i prema svojim roditeljima boreći se za sopstvenu slobodu mišljenja, odlučivanja i sl. U simbiotskom odnosu roditelj pokušava da slomi bilo kakvo samostalno preuzimanje iniciative kod deteta, ne daje mu da izgradi svoj identitet i individualnost, da donosi samostalno odluke i to uz pomoć: zastrašivanja, pretnji i kažnjavanja. Kao rezultat formira se osoba koja nije u stanju da samostalno oseća, misli ili deluje. Ovakva osoba postaje zavisna od strane jednog ili oba roditelja, i vremenom joj je sve teže da bilo šta uradi samostalno i onako kako ona zapravo želi, kod nje je formirano uverenja da ona ne treba da ima svoje želje, mišljenje, interesovanja, ciljeve. Neke osobe potpuno prihvate ovakav obrazac kao normalan i ponašaju se tako celog života, one su uslovljene da se ponašaju onako kako njihovi roditelji žele različitim vidovima emocionalne manipulacije, pre svega nabacivanjem krivice, uskraćivanjem pažnje ili izražavanjem besa i agresije od strane roditelja. Sa druge strane, kod njih postoji veliki strah od napuštanja roditelja u psihološkom smislu jer je svet nepoznato i opasno mesto u kome se, kako su uveravani godinama, neće snaći sami. Neke osobe vremenom shvate da ovi obrasci nisu funkcionalni i uspevaju da se „izvuku“ iz simbioze, obično je to onda ako su roditelji bili jako restriktivni ili čak i nasilni a osoba po svojoj strukturi ličnosti emocinalno stabilna.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Pitajte stručnjaka: Šta kad navikavanje na vrtić ide jako teško?
Dragi čitaoci, započeli smo novu rubriku “Faktor iznenađenja” u saradnji sa Razvojnim centrom za decu i odrasle “Faktor”, koji okuplja vrsne stručnjake koje se bave razvojem dece – psihologe, pedagoge, defektologe, pedagoge, psihoterapeute,...
Kako da ne izgubite od deteta u borbi za prevlast
Ključno pitanje je: Ko je roditelj u vašem odnosu - vi ili vaše dete? Pre neki dan sam stajao u prodavnici i jedna tinejdžerka očigledno je vodila glavnu reč. Nedvosmisleno...
Savet američkog psihologa: Ovo je deset preduslova za vaspitano dete
1. Budite stopostotno dosledni u svom ponašanju Dete mora da zna da ste ozbiljni! 2. Uvek ispunite ono što ste rekli da ćete uraditi Nikad, nikad ne odstupajte. Nemojte biti...
Kako ojačati dečije samopouzdanje?
Samopouzdanje nije crta sa kojom se rađamo. Ono se stiče i gradi na osnovu našeg opažanja, iskustva, iz situacije u situaciju, ali se isto tako i gubi. Osnova čvrstog samopouzdanja...
Nema komentara.