Piše: Biljana Janković
Ovih se dana društvenim mrežama zavrteo video o školama o Finskoj. Inspiracija za to je sigurno bio početak nove školske godine u Srbiji koji nas je sve podsetio da se obrazovni sistem kod nas već decenijama menja – ali na gore!
Neću govoriti o uždbenicima čiji se izdavači menjaju svake godine tako da od starijeg brata, sestre ili druga ne može skoro ništa da se nasledi ili nabavi, niti ću pominjati „jeftine“ sveske (sa providnim listovima) već od 10 dinara koje su reklamirali svi supermarketi kod nas a kojima možemo svoju decu povoljno i „kvalitetno“ da opremimo za školu! Neću pominjati ništa što udara po džepu ( u velikom broju osiromašenih ) roditelja jer je to neka druga tema.
Kad ne znaš da postoji nešto bolje, možda možeš biti zadovoljan sadašnjim stanjem stvari, ali ne postoji škola, sistem ili program koji mogu da „zarobe“ radoznale umove koji se svesno bude. A sve je više probuđenih „bivših đaka“ koji, zbog svoje dece, više ne mogu i ne žele da ćute. U ime tih „bivših đaka“ koji i dalje dobrovoljno uče i rade na sebi, zbog bolje budućnosti naše dece, otvoreno i glasno želim da poručim svima da NAŠE ŠKOLSTVO MOŽE DA BUDE MNOGO BOLjE i da je KRAJNjE VREME ZA PRAVE I SUŠTINSKE PROMENE u našem sistemu obrazovanja!
„Najbolje vreme da se zasadi drvo bilo je pre dvadeset godina. Drugo najbolje vreme je sada“ stara kineska mudrost.
Ako ne znamo kako, učimo od onih koji su taj problem već uspešno savladali. Takav je obrazovni sistem u Finskoj, napred pomenut, koji je globalno priznat kao jedan od najuspešnijih u svetu. Tajra Mitrović je na svom blogu iznela detalje tog sistema:
“Fokus nastave u finskim školama je sticanje znanja, a ne ocenjivanje.
Kako su ljudi, po prirodi stvari stvoreni za doživotno učenje, osnovna uloga nastavnika, počev od najnižih razreda, je da podstakne učenika da mu se rodi radost učenja i želja za znanjem. Zbog toga, škole u zemljama, gde je akcenat na ocenama, testovima, kontrolnim zadacima, ispunjavanju normi, slepom držanju planova i programa… izazivaju stres, strah, stvaraju odsustvo želje za znanjem i loš odnos prema školi i nastavnicima.
Aktivna uloga učenika je na prvom mestu. Svi učestvuju u radu, bez izuzetka. Nije bitno da svi sede neprirodno mirno i pravo. Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje.
Svi se slažu da velika količina slobodnog vremena i igre posle škole, u mlađem uzrastu, doprinosi razvoju kreativnosti i stvaranju analitičkog mišljenja kod dece. Ako se deca ne igraju, ne mogu ni da uče. Klasični testovi, pismeni i kontrolni zadaci se u Finskoj doživljavaju kao puka statistika koja ne doprinosi razvoju učenika. Ocenjivanja nema do srednje škole, a i tada to nisu samo brojčane ocene.
Finski nastavnici ne dele decu na dobre i lose đake, već na one kojima je potrebna veća, ili manja stručna pomoć. Škole pune radosti i nastavnici puni ljubavi, to je recept za uspeh. Svrha školovanja u Finskoj, fokusirana je na holistički razvoj ličnosti, uključujući znanja, veštine, vrednosti, kreativnost i interpersonalne karakteristike. Znanje je ispred ocena a dostignuće učenika definisano u odnosu prema sopstvenom rastu i razvoju, a ne u odnosu na univerzalne standarde. Poseban značaj se zato daje učenju kritičkog razmišljanja i argumentovanja.”
Da li vam ovo izgleda kao utopija? Meni ne! Nešto od navedenog se tek u tragovima nazire u našim školama i to uglavnom zavisi od entuzijazma učitelja i profesora i njihove spremnosti da budu drugačiji od većine i ne prate slepo programe već dišu srcem sa decom u istim ritmu!
Još jedan svetli primer obrazovanja je Porodična škola u Rusiji, poznata i kao Šumska škola, u kojoj su učenici sami odgovorni za sopstveno obrazovanje, a zbog vrednosti na kojima se zasniva i izuzetnih rezultata škola je dobila UNESCO-vu nagradu za školski program 21. veka Kako piše Nikolina Tomašković, ova škola je privukla veliku pažnju nakon što je kao pozitivan primer spomenuta u knjigama Zvoneći kedrovi Rusije, autora Vladimira Megrea.
