Slikarka zima - Desanka Maksimović

Naslikaću borove, srebrom okovane, i srebrne dvorove i srebrne grane.

Desanka Maksimović (1898–1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze.

SLIKARKA ZIMA

Jedne godine slikarka Zima krete po svetu da raznese darove deci. Nije imala, istina, ništa naročito da im daruje, ali je preko leta na dokolici bila smislila da im naslika noću po prozorima puno srebrnih šuma, zverčica i kuća.

Slikarki Zimi bilo je to lako, mahne jedanput svojom studenom kičicom, a stvori se na prozoru srebrni list, paprati ili sleđena jelova grančica. Mahne drugi put i ukaže se sleđena reka koja kao da teče ispod vrba pod snegom. Mahne treći put i nikne dvorac sav od biljura, u kome umesto svetiljaka sijaju srebrne zvezde.

Kako se ovim slikama bila pročula, čim se po selima i gradovima saznalo da opet dolazi, deca su joj izlazila daleko u susret. Ona im je dobroćudno dozvoljavala da se valjaju i skaču po skutovima njene bunde. A i što ne bi! Čim bi ih deca iscepala i isprljala, istog časa su nicali drugi novi, kao da je neka čarobnica.

Predveče stigne ona u neko selo kad su deca već spavala. Kuc! – Kuc! Pokuca na prvi prozor tiho kao kad mraz pucketa. Iz sobe se začulo samo duboko dečje disanje. Spavaju već. Pomisli Zima, sad ću im na prozoru ostaviti sliku, pa neka se raduju sutra kad se probude, i počne šarati po oknu šapćući:

Naslikaću borove
srebrom okovane
i srebrne dvorove
i srebrne grane.

Sleteće na borove
ptica svetlih krila,
ući će u dvorove
srebrnasta vila.

Ne sme samo mama
naloziti peći,
jer će slika odmah
s prozora pobeći.

Dovršivši rad, pošla je dalje. Usput ču kako je zove neki vrt:

Zimo, dobra Zimo,
hladnoca je ljuta
daj mi malo svoga
mekanoga skuta.

Ona otcepi levi skut svoje haljine, pokri vrt, pa pođe dalje. Stvori se tad pred drugom kućicom, pa opet kuc, kuc, na prozor, a deca i tamo spavaju. Ukrasivši i tu prozore, pođe dalje. Ukraj puta su stajali četinari i molili:

Zimo, dobra Zimo
pogledaj na jele
daj im malo svoje
odećice bele.

Ona im odmah dade na glave bele šubare i na zelene široke šake navuče im bele rukavice, pa zadovoljna što je učinila dobro delo, nastavi put, žureći da naslika što više prozora i da što više dece obraduje. A kad je jutro svanulo i deca se izbudila, našla su po prozorima srebrne slike što ih je noću išarala Zima.

Samo deca nisu stigla da ih se dovoljno nauživaju, svih njih brzo je nestalo, neke je otopilo Sunce, neke vatra u peći, na neke su dečica naslonila noseve i svojim dahom ih izbrisala, kako se slikarka i bojala.

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: