Bojana Nešić je upravo o takvom jednom slučaju pisala je i na svom Facebook profilu:
„‘Pre par meseci imala je epi napad po prvi put u životu,’ rekla je. Videla sam kako joj je suza skliznula ispod sunčanih naočara na obraz. Obrisala je tu kapljicu tuge kažiprstom, a onda otpila gutljaj kafe.
Imala sam utisak da mi se krv u venama zaledila na tren. Nisam upoznala njenu sestru, ali mi je često o njoj govorila. Uvek su te reči kojom ju je opisivala bile pune nežnosti i pažnje. Kao da je iz
bašte reči, birala one najmirisnije. Zamišljam je kao lepu, negovanu, mladu ženu koja živi u svom svetu i u ljubavi kojom je okružena. Znam da joj je to dovoljno i da je tom svetu sigurna.
Zaledila sam se kada je izgovorila tu rečenicu sa epi napadom jer sam znala da taj događaj nije bio samo zdravstveni problem. Bio je mnogo više od toga. Izvesti je iz kuće u doba koje nije za šetnju, voziti se ambulantnim kolima, vaditi joj krv i obavljati ostale neophodne dijagnostike… Bilo je to previše za jednu zatvorenu, mekanu dušu.
‘Bože, pa kako su obavili to snimanje?’ jedva sam izustila na kraju.
‘Mama je legla sa njom kako bi joj odradili snimanje skenerom. Pošto nisu mogle obe da stanu na ležište, nekako je uspela da je umiri i ubedi da leži sama. Bez prekida držala je njenu ruku i ohrabrivala da se ne plaši i… Uspelo je.’
Zamišljala sam tu mladu ženu kako se bori sa svojim strahom i uprkos njemu leži mirno. Zatim sam zamišljala jednu mamu koja skuplja svu snagu ovog sveta kako bi mogla da drži jednu ruku.
Zatim sam zamislila njihove isprepletane prste i kako između njih u isto vreme struji i ljubav i strah.
Autizam nije rezervisan samo za decu. On traje ceo život. Sa njim se živi oduvek i zauvek. Svuda. U kući, na ulici, u parku, u sobi sa skenerom. I to zaslužuje duboko divljenje!“
Izvor: Facebook/Bojana Nešić
