Završila sam sa pokušajima da budem savršena. Sa pokušajima da budem najbolja. Sa pokušajima da budem dovoljno dobra.
„Dovoljno dobra“ ne postoji. (Ili ja to nikad nisam uspela.) Ne postoji. „Dovoljno dobra“ je laž, duga koja nas stalno mami i izmiče nam, kao u snu, nadomak dodira. „Dovoljno dobra“ je večito nezadovoljstvo nama naših roditelja i vaspitača, stalno postojanje nekog „ali“ ili „ako“. Nije ni bitno zašto je to tako, jer sam s tim završila.
Završila sam sa čišćenjem kuće i spremanjem za goste.
Završila sam sa ućutkivanjem dece pred komšijama.
Ne nerviram se zbog onoga što mogu i hoću da popravim, a ne uplićem se u ono na šta ne mogu da utičem.
Manje brige, više cuge: U prilog staromodnom roditeljstvu
Završila sam sa preozbiljnim razmatranjem tuđih mišljenja i filozofija. Završila sam sa upijanjem svakog članka o vaspitanju koji mi iskoči u njuz fidu. Više me ne hvataju na emociju, odnosno na grižu savesti. Sada znam dovoljno, dovoljno sam jaka, i dovoljna sam.
I početak roditeljstva je početak kao i detinjstvo i pubertet, kada smo ranjivi i još nesigurni. Tuđe kritike, ili čak tuđe načine koji su suprotni našima, lako mogu u nama izazvati grižu savesti.
Griža savesti je korisna emocija. Ona nam javlja da treba da postupamo bolje, da budemo bolji, možemo da budemo bolji.. Svi ti blogovi o vaspitanju naučili su me da razlikujem dva izvora griže savesti, koje nazivam interna i eksterna, podsticajna i štetna.
Interna i podsticajna griža savesti je kada, čak i kao reakcija na neki spoljašnji nadražaj, prepoznam da postoji mesta i mogućnosti za poboljšanje u nekim mojim postupcima. Tada, napravim plan kako da ta poboljšanja sprovedem, oprostim sebi, nasmešim se, i mirno zaspim jedva čekajući novi dan.
Eksterna, ili štetna, jeste ona, kada sam, imajući u vidu dostupne činjenice i moju individualnu situaciju, odlučila kako ću postupati povodom nečega i sprovodim tu odluku, a neko ko za mene predstavlja autoritet – taj postupak osporava.
