Ohrabrujuće je s druge strane to što današnja mladež bar poseduje svest o dobrovoljnom ropstvu – što je, priznaćete, dobro. Mislim, dobro je to što klinci uopšte poseduju svest da robuju “androidu”, “fejsbuku” itd, jer ta svest na koncu može prerasti u okidač totalnog obrta. Ciljam na trenutak kada će klinci konačno shvatiti da je zauzdavanje potrebe za tipkanjem ispraznih poruka za vreme časa, preduslov njihovog oporavka. U antropološkom smislu, dabome.
Da li je u pitanju utopija?
Priznajem, moja (nazvaću je) „audio-video-kasetaška generacija”, za razliku od današnje “sms generacije”, robovala je utopijskim maštarijama. (No, ne i tehnologiji). Neki od nas se još uvek nisu otarasili toga – što je direktno ubacivanje klipova u točkove teoriji Rasela Džekobija o kraju utopije.
Verovali smo da će Jugoslavija biti moćna država u budućnosti; Da svet neće skliznuti u distopiju orvelijanskog tipa; Verovali smo da će ljudi kolonizovati Mars; Da nikada nećemo prestati da čitamo Komandanta Marka i Zagora; Da ćemo postati korisni članovi društva u kojem neće biti siromaštva…
Svejedno, kritičari prethodnog sistema uporno će mahati prstom kako je našu generaciju (iz sedamdeset i neke), sistem prilično indoktrinirao. (Ako se cilja na ideologiju bratstva i jedinstva – onda bih takvu indoktrinaciju poželeo svakoj narednoj generaciji. Ende.)
Nasuprot tome, danas je vladajuća ideologija fluidnija i neuhvatljiva za pripadnike “sms generacije”. Da nevolja bude veća, i roditelje današnjih đaka retko zanima priroda vladajuće ideologije – što je, recimo, daleko opasniji vid indoktrinacije. Neznati i nemati širinu – to je po svemu sudeći suština duha vremena. Bitno je da poznaješ konkretan rad na parče koji ti obezbeđuje mesečnu crkavicu neophodnu za podmirenje osnovnih potreba – i to je sve što treba da znaš. A kad stvari već tako stoje, onda je sasvim logično pretpostaviti da je produkt današnjeg obrazovanja – znanje na parče… Znanje oslobođeno šireg saznajnog konteksta…
Da li je to smisao i dualnog obrazovanja koje se pompezno najavljuje u Srbiji?
Valjalo bi s druge strane razmisliti o potencijalnoj vezi strategije zaglupljivanja širokih narodnih masa i sistematskog uništavanja državnog obrazovanja kroz degradaciju nastavničkog kadra i autoriteta prosvetnog radnika. Da li je obrazovanju (u Srbiji) namenjena uloga pukog proizvođača lako zamenjivih radnika osposobljenih da vrše ad-hok poslove? A tu je i paralelni proces reprodukovanja društvenih elita unutar vaspitno-obrazovnih ustanova privatno-komercijalne provenijencije. S druge strane, pronicljivom oku već sada neće promaći kontura buduće klasne polarizacije u ovoj zemlji. Ili, koliko se novca u „globalnom selu” izdvaja za naoružanje, a koliko za osnovno obrazovanje? I gde su u svemu tome ovdašnji školarci?
kad god procitam ovakav clanak o unistavanju dece setim se kako su 60ih proganjali rok kulturu jer je unistavala decu, pa je televizija unistavala decu pa igrice vec 30 godina unistavaju decu… mozda kada bi koristili fejsbuk na caosvima i dozvolili da deca koriste telefone kao nastavno sredstvo ako vec nemaju hrombukove kao u svedskoj… moda su deca nezinteresovana jer su profesori neprofesionalni, i ne poseduju znanje niti osecaj kako da rade sa decom jer je profesorski posao postao zadnje pribeziste onih koji nisu mogli da nadju nista bolje pa onda istresaju svoje frustracije na deci, ili su dobili posao po partijskoj liniji a ne po tome sto su strucni za taj posao… nisu krivi mobilni telefoni nego zakoni i bezakonje u drzavi.