Robujući modernoj tehnologiji (koja sasvim izvesno poseduje i pozitivne strane), oni zapravo gube sposobnost koncentracije. Neproduktivna praksa „čeprkanja” po telefonu, u rasponu od kompjuterskih igrica, preko fejsbuka do jutjuba, onemogućava većini učenika konstruktivniji doprinos času. Posledica je nezainteresovanost („moram u toalet?”), koja ubrzo potom prerasta u neugodnu ravnodušnost („možemo li da izađemo pet minuta ranije – biće gužva u pekari?”) – da bi se na kraju sve to transformisalo u osnovno nepoštovanje autoriteta prosvetnog radnika („samo da pojedem ovo!”).
Mobilni telefoni i pekarske đakonije – to su ujedno istinski simboli nediscipline koja u krajnjoj liniji vodi neznanju.
Kao da je juče bilo, vidim našeg razrednog starešinu (inače nastavnika srpskohrvatskog jezika), kako nas upošljava prepisivanjem nekakvih književnih kritika iz čitanke, samo da bi on na miru prelistao Večernje novosti. Atmosfera je kao u zen-budističkom hramu. Jedino se s vremena na vreme začuje šuškanje novinskog papira – kada nastavnik okrene stranu. Idilu prekida Safet koji prvi u odeljenju poseduje vokmen i koji se odlučuje na suicidni korak preslušavnja kasete Sinana Sakića na času najstrožeg od svih strogih nastavnika u školi. Naravno, pokušaj prolazi neslavno. Videvši ga sa slušalicama u rejonu ušnih školjki, razredni baca novine i razrogačenih očiju iz kojih sevaju munje grabi Safeta za revere te ga podiže sa stolice tako da ovome noge ostaju da vise u vazduhu. Toliko ga je drmusao da Safetu više nikada na um palo nije da koristi vokmen u radijusu od tri kilometra okolo škole. Jedini koji je slušao tranzistor na času bio je, pogađate već, naš razredni starešina. I to samo kada je na radiju emitovan prenos sednice Saveza komunista.
P.S. Danas bi ovakav nastavnik sigurno bio uhapšen, dok bi ga štampa, vazda željna senzacionalizma kao gladan učenik žu-žua, danima razvlačila po crnim hronikama. Istina je, međutim, da smo i pored sve te strogoće umeli da ispravno (hoću reći pismeno), napišemo sastav iz srpskohrvatskog jezika. O pekarskim đakonijama i mobilnim telefonima nismo imali vremena da razmišljamo.
Nastaviće se…
Izvor: Zelena učionica
kad god procitam ovakav clanak o unistavanju dece setim se kako su 60ih proganjali rok kulturu jer je unistavala decu, pa je televizija unistavala decu pa igrice vec 30 godina unistavaju decu… mozda kada bi koristili fejsbuk na caosvima i dozvolili da deca koriste telefone kao nastavno sredstvo ako vec nemaju hrombukove kao u svedskoj… moda su deca nezinteresovana jer su profesori neprofesionalni, i ne poseduju znanje niti osecaj kako da rade sa decom jer je profesorski posao postao zadnje pribeziste onih koji nisu mogli da nadju nista bolje pa onda istresaju svoje frustracije na deci, ili su dobili posao po partijskoj liniji a ne po tome sto su strucni za taj posao… nisu krivi mobilni telefoni nego zakoni i bezakonje u drzavi.