Ne misli se ovde o krajnosti. Ne tvrdim ja da Tarzane i Moglije treba gajiti. Mada, kolko znam u dobre ljude su izrasli. Ali možda male eksperimente im (nam) prirediti. Zamisli da na nedelju dana nema čokolade ili crtanih filmova, zamisli da živimo kao većina dece u Vijetnamu. Ili da jedan dan ideš u baš starim i možda pocepanim patikama. Da prošetaš bukvalno u tuđim cipelama. Da se ne rugaš, već saosećaš sa drugom što nema. Znam, mnogo ja zamišljam. Moj petogodišnjak bi prvi demonstrativno oddurio ideju, a pritisak ne dovodi do cilja. Zato je na nama da primer damo. Dete će se uvek pre ugledati na ono šta vidi a ne na ono šta čuje.
Pisala sam ja već o mamama iz parkića, o sebi i mojim Novo Beogradskim šizikama. Temu sad još više širimo, produbljujemo, ko zna na šta naletimo u ovom krugu i koje nam se misli upregnu u zdravlje. Možda se odreknemo kontrolfrikisanja i ubeđenja da smo bolje bar u nečemu od one druge. Pa na kraju krajeva koja je to grupa kojoj želimo da se priklonimo? Zar ne navijamo za isti tim, za našu decu?
Pročitajte i: 10 najčešćih grešaka koje današnji roditelji prave
Da se ne razumemo pogrešno. Nisam ja ni za relativizaciju i za sve može, dajte jedan lajk. Ne. Ne biram lakši put a i ne žudim (više) da idem onim kojim se ređe ide. Ali kad su deca i još poneka baš važna stvar u pitanju, stav treba imati, dobro ga oformiti, na različite testove staviti. Da, ja sam fanatik za dojenje, to je moj snobovski imperativ. A vi, priznajte ako smete, ne nužno drugima ili meni, nego sebi. Šta je to zbog čega druge gledate odozgo? I to je dobar početak. Verujte mi deca će ubrzo za vašim stopama krenuti.
Izvor: icbmother.com Fejsbuk: Icbmother.com
