Priredila Zorica Marković
U vreme dok treba da uče kako se sklapaju rečenice i pišu slova, deca već znaju kako se rukuje poslednjom generacijom telefona i tableta. Detinjstvo se promenilo začas. Tu su i realne fizičke promene, kao u brzini treptaja, razvijanju govornih sposobnosti, pisanja, ali i u položaju tela jer je, kako tvrde pedijatri, sve više dece s takozvanim „kompjuterskim ramenom“ – iščašenim na dole, od tipkanja tastature ili tač-skrina
Svaki novi medij, ma koliko revolucionaran bio u vreme kad se pojavio, u startu je bio osuđivan kao pretnja za mlade ljude. Krimi romani će uništiti njihov moral, televizor će im pokvariti vid, video igre su suviše nasilne za našu decu. Prvo televizija, pa računari, a onda i tableti, i razne aplikacije, označeni su kao gubljenje vremena koje bi inače bilo utrošeno za učenje ili igranje s vršnjacima, ili tradicionalno prljanje ruku kopanjem po pesku. Naša generacija koncentrisala se na brigu o mozgovima naših naslednika, o neiskorišćenim sinapsama koje propadaju srazmerno vremenu koje klinci provode zureći u ekran računara ili ajpoda, svejedno.
I pored sve te zabrinutosti, čak 90 odsto roditelja prepušta svoju decu, mlađu čak i od dve godine, nekoj od tehnologija, a naučnici instituta u Njujorku unesu zabunu konstatacijom da igranje video igrica može od vašeg deteta da stvori vrhunskog neurohirurga. Jer, razvija vizuomotorne veštine, pokazalo je istraživanje.
Danas je nemoguće naći dete, pa čak i ono od šest meseci, koje nije došlo u dodir sa smartfonom ili ajpedom. „Mama, svi imaju telefon osim mene“, zavapio je jedan četvorogodišnjak. Granica se sve više spušta. U vreme dok treba da uče kako se sklapaju rečenice i pišu slova, deca već znaju kako se rukuje poslednjom generacijom telefona i tableta. Detinjstvo se promenilo začas. Sada samo jednim potezom prsta mališani mogu da ušetaju u svet stotine igara i aplikacija.
I ništa im nije zanimljivije od toga. Ako su one privukle pažnje odraslih, kako onda očekivati od dece koja su tek prohodala i upoznaju dva paralelna sveta, virtuelni i realni, da odole tom šarenilu koje reaguje na svaki njihov dodir.
Pre nekoliko godina, Američka akademija za pedijatriju „resetovala“ je propise o maloj deci i medijima. Godine 1999. preporučivali su manje gledanje televizije za decu i potpuno izbegavanje za one mlađe od dve godine, strahujući zbog uticaja na razvoj njihovog mozga. Mnogo toga se promenilo od tada. Kasnije, u termin „elektronski mediji“ američki pedijatri su ubacili i „pametne mobilne telefone“ i uređaje s „ekranom na dodir“, televizija je pala u drugi plan.
Ali, što tehnologija više napreduje, roditelji su sve više zabrinuti šta ona može da uradi njihovoj deci. Mišljenje je u rasponu od toga da će svaki minut proveden ispred ekrana izazvati katastrofu u budućnost, do toga da smo svedoci revolucije jer stvaramo „touch-screen“ generaciju. Tu su i realne fizičke promene, kao u brzini treptaja, razvijanju govornih sposobnosti, pisanja, ali i u položaju tela jer je, kako tvrde pedijatri, sve više dece sa takozvanim „kompjuterskim ramenom“ – iščašenim na dole, od tipkanja tastature ili tač-skrina.
Niko do danas nije sa sigurnošću potvrdio da li će vaše dete korišćenjem ajpeda aplikacija postati genijalac ili naučiti da govori kineski. Ali ni da će uništiti sve moždane ćelije.
Interesantno je da žena koja je pomogla u razvoju jedne od aplikacija za edukaciju mališana kaže da njena deca ne tipkaju po ekranu ceo dan. „Imamo pravilo da nema ekrana tokom nedelje, samo vikendima, i to na pola sata.To može da bude isuviše stimulativno za mozak i izazove zavisnost“, rekla je ona.
Godine 2001. pisac Mark Prenski popularizovao je termin „digitalni domoroci“ da opiše prvu generaciju dece koja razumeju jezik računara, video igara i ostale tehnologije (nas ostale je nazvao digitalni imigranti, za bolje snalaženje). Ovaj naziv dobio je potpuno novu konotaciju 2010. godine kad je izbačen prvi ajped, sa svojim ogromnim ekranom, odličnim za nespretnu ruku jednogodišnjaka koji tek uči „navigaciju“. Istraživači koji prate promene i njihov uticaj na decu, odmah su prepoznali ključni preokret. Prethodno, deci je bila potrebna pomoć roditelja da bi naučili kako se koristi miš ili daljinski, a sada to izgleda potpuno prirodno, kad im ruka klizi po ekranu. Danas, tehnički ste možda vi vlasnik pametnog telefona ili tableta, ali ono više pripada vašem detetu nego vama. Do 2010. dve trećine dece uzrasta od četiri do sedam godina koristilo je ajfon, a u rasponu od 2008. do danas kreirano je toliko novih igara i aplikacija, da ih danas ima preko 40.000, čak i za decu ispod tri godine. Plus hiljade koje mogu da se nađu na Gugl-pleju.
Profesorka Heder Kirkorijan, koja proučava uticaj medija na decu na Univerzitetu Viskonsin, kaže da je zabluda da je gledanje u ekran ekvivalent „zurenju u prazan zid“. „To je više kao kad se zadubite u knjigu jer ste još mentalno aktivni“, tvrdi ona.
