Šta je bolje, kazne ili nagrade? Nijedno!

Kazne i nagrade su uslovne, ali naša ljubav i pozitivna briga za našu decu bi trebalo da budu bezuslovi. Evo kako da promenite način na koji razgovarate i ponašanje.

“Osećam anksioznost kako se približava vreme spavanja. Opet isto.”

Jedan tata je rekao ovo na našoj porodičnoj terapiji, opisujući ponašanje svog sina pred spavanje. Dete bi poludelo kako bi se vreme za spavanje približavalo, tvrdoglavo ignorišući roditeljske naredbe i histerišući na pomen pidžame. Roditelji su se osećali frustrirano i nemoćno.

Pitali su nas ono što nas ljudi stalno pitaju: Da li bi trebalo da ga pošalju u ćošak i oduzmu mu vreme pred ekranom (kazna); Ili bi trebalo da naprave sistem podsticanja stikerima i nagradama za dobro ponašanje (nagrada).

Mnogi roditelji su odrastali sa kaznama, i razumljivo je da se oslanjaju na njih. Ali kazne mogu eskalirati u konflikte i potisnuti učenje. Deca razvijaju takozvani “bori se ili beži” stav, što znači da napredno razmišljanje u frontalnom korteksu mozga prestaje sa radom i aktiviraju se osnovni odbrambeni mehanizmi. Kazne nas teraju da se pobunimo, osećamo posramljeno ili ljuto, suzbijamo svoja osećanja, ili smisljamo kako da ne budemo uhvaćeni. U ovom slučaju, potpuni otpor četvorogodišnjaka bi bio na svom vrhuncu.

Znači, nagrade su dobar izbor, zar ne?

Ne tako brzo. Nagrade su više kao zle bliznakinje kazni. Porodice ih nalaze primamljivim (razumljivo), zato što nagrade mogu momentalno kontrolisati dete. Ali efekti nagrade mogu oslabiti, ili se čak obiti o glavu: “Koliko novca ću dobiti?” ćerka jednog našeg klijenta pitala je svog oca kad joj je on rekao da pospremi svoju sobu.

Već decenijama psiholozi objašnjavaju da nagrade mogu da umanje našu prirodnu motivaciju i užitak. Na primer, deca koja vole da crtaju i kojima je, u eksperimentalnim uslovima, plaćeno da crtaju, crtaju manje od dece kojima nije plaćeno. Deca koja su nagađena zbog deljenja dele manje, i tako dalje. Psiholozi ovo zovu “efektom prekomernosti” – nagrada od spolja zasenjuje dečiju unutrašnju motivaciju.

Nagrade su takođe dovođene u vezu sa smanjenjem kreativnosti. U jednoj klasičnoj seriji studija, ljudima je bio dat set materijala (kutija rajsnadli, sveća i kutija šibica) i traženo im je da smisle kako da zakače sveću za zid. Rešenje zahteva inovativno razmišljanje – doživljavanje materijala nevezano za njihovu osnovnu svrhu (kutija kao držač za sveću). Ljudima kojima je rečeno da će biti nagrađeni za rešavanje ove dileme u proseku je trebalo više vremena da je reše. Nagrade sužavaju naš pogled na stvari. Naši mozgovi prestaju da mozgaju slobodno. Prestanemo da razmišljamo duboko i uviđamo mogućnosti.

Ceo koncept nagradi i kazni baziran je na negativnim pretpostavkama o deci – da bi trebalo da ih kontrolišemo i oblikujemo, i da nemaju dobre namere. Ali mogli bismo preokrenuti ovo i gledati na decu kao na sposobne, saosećajne, spremne za saradnju i timski rad. Ta perspektiva veoma menja način na koji se obraćamo deci.

Kazne i nagrade su uslovne, ali naša ljubav i pozitivna briga za našu decu bi trebalo da budu bezuslovni. Zapravo, kada smo saosećajni i izistinski slušamo svoju decu, veće su šanse da će oni slušati nas. Evo nekoliko predloga za promenu razgovora i ponašanja.

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: