Bliži se rođendan moje ćerke, deseti, i mislila sam da ona želi da ga proslavi nekako drugačije, jer je prvi sa dve brojke. Uhvatila me panika da li će poželeti nešto što nećemo moći da organizujemo jer smo u potragu prostora, iliti igraonice krenuli kasno.
Da napomenem, njen rođendan je tek za mesec dana! Njena želja bila je jednostavna, samo najbolji drugari, sendviči, i torta! Ali nije uvek bilo tako…
Dok je bila u vrtiću, slavili smo rođendane u igraonici. Za kraj maja, kada joj je rođendan, igraonica se rezerviše krajem februara, najkasnije u martu. Jer u obzir dolaze samo dve-tri igraonice u koje idu njeni drugari iz kraja. I tu cirklušemo svi, s rođendana na rođendan. Svaki put bih sebi rekla da ćemo pozvati drugare iz vrtića i užu rodbinu – svaki put na rođendanu je bilo tridesetak mališana i četrdesetak odraslih.
Torta? Koji crtani junak? Kakve svećice? Svake godine pratili smo njene želje, Mala sirena, Mačak u čizmama, Štrumpfovi, Hrabra Merida… I to naravno ona od pet kilograma da bismo namirili sve goste.
Realno, ja to uz svoje obaveze nikad ne bih stigla da napravim. I ono najvažnije, ne umem to tako ukrasim da bude po njenoj želji.
Onda posluženje: nekad sam pravila sendviče za sve goste, salate, i to je značilo nervni slom.
Jer trebalo je na silnim tacnama napraviti bar 300 sendviča, tri činije salate…
Zato smo to zamenili keteringom.
I kad stavite sve na papir, zakup igraonice, piće, hrana, torta, fotografisanje (ne mora) sve zajedno košta između 400 i 500 evra!
U igraonici sačekujete goste, čavrljate, brinete da se neko dete ne povredi iako imate animatore, ipak je to vaš rođendan i nekako ste odgovrni za celokupnu atmosferu. Dakle, pali ste s nogu!
Ali vi se samo nasmešite kada vidite svoje dete okruženo silnim poklonima i trči od kese do kese i vadi poklone. O onim evrima ne razmišljate do pred prvi u mesecu, kada presušite načisto zbog rođendana.
Ovi naši rođendani još su smejurija za one na kojima smo bili. Ima mama koje vole sve da zadive i prevaziđu i same želje mezimaca. Tako smo prisutvovali gašenju svećica na petospratnoj zamak torti koji je bila veća i od samog deteta koje je jedva ugasilo svećice na njoj.
Igraonica kao prostor nije bila dovoljna, pa su stigli i animatori sa golubovima, šeširima, kartama.
A kada je i to prošlo, krenula i diskoteka sa dimom. I za kraj, svakom detetu poklon!
Ceo rođendan oko 1.000 evra. Ima se, može se!
Sledeći rođendan kod jednog dečaka bio je skromniji. Samo torta na tri sprata, roštilja u izobilju, deca su bila u manjini u odnosu na odrasle. U jednom trenutku čini mi se da su se više čuli stariji od same dece.
Ali samo u jednom trenutku. Krenuli su narodnjaci. A devojčice počeše da se izvijaju i da pevaju sve te lako pamtljive nazovi ljubavne pesmice! Moja ćerka je pokušavala da se uključi nekako jer većinu tih pesama nije ni čula! Kakav provod za decu! Ili je to bilo malo i zbog odraslih?
Ovo je koštalo oko 500 evra, čak i mama dečaka konstatovala velike troškove.
A tek onaj rođendan gde su sestre slavile rođendan zajedno? Pa sva silna deca i odrasli… sve puta dva! Dve torte, dva animatora, dupli pokloni… Pa to ne smem ni da kažem koliko je izašlo. Pretpostavljate i sami!
I zašto ja ovo sve pričam? Pitam se, može li to jednostavnije? Ono, kao nekad, dođu ti drugari pojedete sendviče, duvate svećice na torti i idete napolje da se igrate?
Razmišljajući tako, pošto imamo mali stan, suprug i ja smo pretprošle godine došli na ideju da umesto igraonice to bude proslava u prirodi uz roštilj i druženje, da klinci ponesu igračke, malo dečje muzike i eto veselja.
Pitanja mama bila su sledeća: ”A hoće li doći neki animator, biće im dosadno? A šta ako padne kiša? A gde je tu toalet? Ima insekata, komaraca”… milion razloga da vam ukažu da ste na pogrešnom putu u organzaciji rođendana.
Moja ćerka se uplašila da joj niko neće doći. I odustali smo! Nismo ni mi imali petlju da izađemo iz začaranog kruga!
I shvatila sam nešto tada. Nisu deca kriva, već mi roditelji koji smo upali u šablon iz kojeg nećemo ili ne želimo da izađemo.
I to sve zbog nazovi komfora! Koji prilično skupo plaćamo. Zamislite, da smo svi samo deo tog novca ostavljali za dečje školovanje, koliko bismo skupili za desetak godina? Nije li sve to pomalo bahato?
Neću da morališem niti da vređam bilo koga, samo naglas razmišljam, svi koji i dalje misle da to tako treba, neka izvole da i dalje tako rade! Ali da li decu to čini boljim ljudima, da li će biti srećniji zbog toga? Ne bismo li to postigli i onim lepim druženjem uz sendviče i torte i loptu napolju? Ma može i bioskop! Samo da ne liči na svadbu ili slavu! Divim se svima koji to već tako rade.
Deci je potrebna samo igra, nama je izgleda potrebna pompa!
Izvor: Zena Blic