Danas mnoga deca veruju da imaju istu moć u svojim porodicama kao i odrasli. Često misle da treba da imaju jednak glas u donošenju porodičnih odluka i da dobiju ono što žele na svoj način. Ovo može dovesti do ponašanja koja bi u vreme naših roditelja bila nezamisliva.
Mlada osoba ne donosi uvek najbolje odluke. Bilo da je reč o slanju neprimerenih selfija ili pretnji da će prijaviti roditelje koji pokušavaju da uspostave autoritet, deca danas često osećaju da su sama odgovorna za svoje živote mnogo pre nego što su emocionalno spremna za to.
Problem nastaje kada se deca odgajaju u okruženju gde roditelji ne postavljaju svoj autoritet, što može dovesti do toga da deca dobiju osećaj moći i kontrole koji nisu spremna da preuzmu.
Naravno, to ne znači da deca ne treba da budu konsultovana o stvarima koje ih se tiču. Ali, postoji velika razlika između razgovora sa detetom kako bi razumele situaciju i potrebe da se dete uvek slaže s odlukom. Kada porodice postave granice, bilo da se radi o vremenu provedenom na telefonu ili o zahtevu da pojedu zdrav obrok pre deserta, deca možda neće biti srećna zbog toga. Razumljivo je da se deca bune i prave scene kada se ne slažu. Međutim, to ne znači da roditelji treba da popuste na ispade dece.
Iako nam se često tako ne čini, deca se osećaju sigurnije kada imaju postavljene granice. Naravno, probaće da ih testiraju, ali jasnoća o tome šta je prihvatljivo, a šta nije, pomaže detetu da se oseća sigurnije i stabilnije.
Sa druge strane, kada dete dobije previše moći u porodici nego što je emocionalno spremno da iznese, može se osećati preplavljeno. To može dovesti do toga da dete prekomerno reaguje zbog osećaja nesigurnosti oko odluka koje se od njega očekuje da donesu. Deca koja nemaju jasne smernice od strane roditelja mogu doneti izbore koji su štetni za njihovo blagostanje.
Jasne granice su ključne
Zato je od suštinskog značaja da deca imaju jasne granice. Baš kao što ih učimo da ne idu sa strancima, treba da se pobrinemo da imaju granice i u drugim aspektima svog života.
Roditelji treba da daju deci jasne upute o tome šta je prihvatljivo, a šta nije. To pomaže deci da razumeju šta se od njih očekuje i doprinosi njihovoj sigurnosti. Od suštinske je važnosti da deca znaju da ne mogu samo da naprave scenu kako bi dobila ono što žele. Ako veruju da mogu, mogu odrasti misleći da je to prikladan način komunikacije. Kao rezultat, to može ometati njihove komunikacione veštine i uspostavljanje odnosa sa drugim ljudima.
Istina je da deci roditelji treba da budu kao mentori koji će stvoriti smernice koje ih štite od štete. To se ne radi uvek uz uzajamnu saglasnost. Kao odrasli, roditelji imaju širu perspektivu i mogu videti šta je potrebno njihovom detetu, čak i ako se dete s tim ne slaže. Važno je da roditelji razumeju da postoje trenuci kada treba da afirmišu svoj autoritet. Deca mogu imati mnogo koristi kada im neko pomogne da pronađu pravi put, čak i ako im se to uvek ne sviđa.