Bilo bi idealno i svakako jednostavnije kada bi svi roditelji razumeli dobre namere svoje dece, jer verujte nijedan dvogodišnjak ne izađe iz kuće sa idejom da nekog namerno uštine, udari ili otme igračku! Ali, s obzirom da roditelji imaju „ugrađen sistem“ zaštite potomaka i da ne želimo da baš naše dete bude uzrok prepirke i svađe, onda je rešenje da umesto da govorimo stalno „ne“, usmeravamo dete i govorimo mu šta DA radi. Na primer – „Pitaj da li možeš da uzmeš igračku“, „To batu boli, pomazi ga“, „Slučajno si ga udario u nos, to ga boli, reci izvini“… Računajte da će i posle ovoga neki roditelji jednostavno impulsivno reagovati (a možda ćete i vi u sličnoj situaciji!), ali probajte da ih razumete. Vama je važno da čak i u takvim situacijama usmeravate dete šta da uradi, jer će bolje razumeti od onog „ne!“ Naravno, ne očekujte da će mu odmah sve biti jasno, posebno ako je mlađe od dve godine, ali svakako treba da vam bude navika da mu uvek objasnite.
Ukoliko primetite da dete namerno udara i povređuje druge, važno je da kroz razgovor ili objektivno posmatranje trenutne porodične situacije (možda ste nedavno dobili bebu, pa detetu nedostaje pažnja), nađete uzrok. Ako se sve svede na grdnju, kaznu i opet „ne!“, problem neće biti rešen nego se može očekivati da eskalira…
3. „Ne diraj to! Nemoj tu da sediš! Ne gledaj ceo dan u taj ekran! Na stavlja se to tu!“, i slični zahtevi su potpuno beskorisni iz dva razloga. Prvo, mozak ne razume negaciju. Sve dok detetu govorimo da nešto ne radi, ono će ipak raditi, ali ne zato što nam tera inat, već zato što mu mi nesvesno dajemo takve instrukcije. Da bi mozak „razumeo“ šta NE treba da se radi, prvo mora da zamisli tu radnju. Tako dolazimo do drugog razloga, odnosno posledice negacije, a to je usmeravanje pažnje upravo na ono što ne želimo da dete radi. Pa, šta onda reći?
Prvo se zapitajte koji je vaš cilj kada kažete detetu da nešto ne dira? Šta ustvari želite da mu poručite? Da bude pažljiv da se ne povredi? Da pazi da nešto ne padne i razbije se? Da će se isprljati? Onda tako i recite – Budi pažljiv jer to može da te povredi. To je lomljivo, probaj da ga zaobiđeš. To se lako lomi, bolje ga gledaj iz daleka. Vidiš to je prljavo, ako priđeš preblizu isprljaćeš se…
Umesto – Ne gledaj ceo dan u ekran, recite (ja uvek predlažem i dozu šaljivosti i veselosti, u glasu, jer deca na to lepo reaguju) – Za danas je dosta buljenja u TV, idemo sada u park da razmrdamo telo i vijuge! Dosta, bre čoveče tih igrica, umoriće ti se mozak! Nahrani ga nekom knjigom! Hoćeš da izaberemo zajedno?
Umesto – Ne stavlja se to tu (što je priznaćete vrlo neodređeno), recite i pokažite (posebno ako je dete mlađe), šta tačno i gde treba da se stavi.
Na ovaj način mi zapravo usmeravamo dete na ono što treba, tačnije vodimo pozitivnu komunikaciju koja daje bolje rezultate od pukog ponavljanja negativne rečce.
Sada je bar malo lakše da se razume kada je OK reći „ne“, a kada ga (i čime) treba zameniti. Kao i uvek, napominjem da je za sve potrebno vreme, pa tako i za usvajanje ovakvog načina govora.
Dragana Aleksić, family coach
www.aleksicdragana.com
