Dete od druge do pete godine često „plače nekome“ — sa prethodno postavljenim ciljem. I odlično upravlja svojim plačem. Trogodišnjem Kotji majka nije dozvolila da baca loptu na luster. On je, sedeći na podu nasred sobe, počeo strašno da plače. Majka se sklonila iza paravana. Dečak je mislio da je ona izašla, obrisao je lice rukom, osvrnuo se i rekao: — A što da plačem? Nema nikoga. Pošao je da potraži majku i nije plakao dok ju jc tražio. Majku nije našao, prilepio se uz kućnu pomoćnicu i smesta zaplakao još jače.
Profesor K. Kudrjašov piše da je trogodišnji Serjoža u razgovoru s njim, između ostalog, rekao: — Kad tata i mama dođu kući, ja plačem. — A kad nisu tu? — Kod babe ne plačem. — A zašto? Serjoža je mahnuo rukom. — Nema koristi.
Pisac N. G. Kon preneo mi je svoj razgovor s trogodišnjom Sarom Brahman. — Danas sam pala i jako sam se udarila. — Jesi li plakala? — Nisam. — Zašto? — Pa niko nije video.
Zdrava deca često smatraju izlišnim da plaču kad sama, kad nema slušalaca. Blizanci imaju gluvog oca. Zato oni plaču samo pred majkom. Kad ostanu s ocem, propada im zadovoljstvo da plaču. Serjoža (iz novele Vere Panove) vešto upravlja svojim suzama: kad su ga stariji dečaci oterali, „zadrhtala mu je usna, ali se uzdržao: prilazila je Lida, pred njom ne treba da plače, jer će početi da mu se ruga: Pljačljivko! Plačljivko!“
Često se dešava da dete štedi svoj plač za neku određenu osobu. Njega su, recimo, uvredili negde na udaljenom kraju parka i ono trči prema ocu i majci dugačkom stazom i pri tom ne plače, već samo malo šmrče. Svu energiju plača ono čuva za trenutak kad stigne do saosećajnih slušalaca. A dotle škrto troši tu energiju, u minimalnim dozama, jer dobro zna da je uzalud ne vredi traćiti. Obično ova energija plača kod dece brzo jenjava.
Vova Voronov plakao je na ulici. — Sačekaj, ne plači, — kazala je majka, — sad ćemo preći ulicu. Ovde nema vremena za plakanje, treba paziti da ne naleti auto na nas. Eto, kad pređemo ulicu, možeš da plačeš.
Vova je ućutao. Kad su prešli ulicu, probao je da opet zaplače, ali ništa nije uspelo i on je izjavio: — Sav plač je već završen.
Povodi za dečji plač često su beznačajni. Majka se naljutila na Lenu i nazvala ju je Lenkom, a onda, kad su seli za sto, sa osmehom je rekla baki: — Ah, ti si i haringice pripremila! To je bilo dovoljno da Lena gorka zaplače. — Ti čak i haringu nazivaš haringicom, a mene — Lenkom!
Deca na uzrastu od druge do pete godine su uopšte jako sklona prolivanju suza. Ne govori se slučajno: „Plače kao dete“. — Bakice. kuda se spremaš? — Doktoru. Devojčica grune u plač. I, ne prestajući sa ridanjem, pita: — A kad ideš? — Odmah. — Zašto mi nisi ranije kazala — ja bih ranije počela da plačem!
