Još zanimljiviji slučaj se dogodio nedavno u jednom moskovskom zajedničkom stanu. Zena je s teškom mukom uspavala bebu, ali je još nespokojna — iza tankog zida u susedstvu živi trogodišnji Vanja, strašni drekavac i plačljivko. Zaplače li, probudiće bebu. U želji da umilostivi ,,opasnog“ Vanju, žena mu daje veliku bombonu i moli ga da poćuti bar jedan sat. Vanja odlazi u svoju sobu, poslušno ćuti, ali se uskoro vraća i pruža susetki bombonu: — Evo, uzmi, ne mogu — hoću da plačem. I glasno plačući istrčava iz sobe.
Bilo bi preterano misliti da se tako ponašaju sva deca, u svim slučajevima. Ona najčešće plaču prostodušno — zbog bola, tuge uvrede. Setimo se kako je plakao Serjoža (u istoimenoj noveli Vere Panove) kad se otkrila odluka odraslih da ga napuste. „On je ridao, oblivajući se suzama. Njega neće uzeti! Otići će sami, bez njega! Sve skupa je bilo — užasna uvreda i patnja“. To je plač koji otkriva iskrenu žalost deteta, istinsku duševnu patnju. Ali ovde ja ne govorim o tim iskrenim dečjim suzama, koje se prolivaju nezavisno od prisustva odraslih. Serjoža je ridao iskreno, jer nije mogao da ne rida. Ja govorim o onim, na žalost, mnogobrojnim slučajevima kad deca pokušavaju pomoću suza da postignu nešto. Koliko god te suze bile simpatične i izazivale smešak kod odraslih, njih, svakako, ne treba podsticati. Nepromišljeno postupaju oni odrasli koji sa smešnom predusretljivošću žure da ispune svaku želju deteta, izraženu namernim kmečanjem, i tako ga, od prvih meseci njegovog života, navikavaju da vešto koristi svoje suze. Za tu ružnu naviku dece krivi su iskijučivo odrasli.
Odlomak iz knjige „Od druge do pete“, Kornej Čukovski (prevela Ljubinka Krešić)
