Piše: Anes Osmić
Priča mog poznanika, profesora, ide ovako: Bio je to vrlo težak period za mene i moju porodicu. Dvoje dece u vrtiću, supruga pokušava da pokrene sopstveni posao (u toku tih pokušaja ne prihoduje baš ništa), a ja pokušavam da radim uporedo još nešto pored ovog u školi ne bi li pregurali do sledeće plate. Zima – čini se beskrajno duga – verovatno zbog toga što se grejemo na struju. Pretrpavam se slabo plaćenim dopunskim poslom i ne stižem sve da završim kući. Ulazim u sivu zonu – počinjem da se tom dopunom bavim u toku nastave. Pošto držim časove Praktičnog rada, verujem da će sve funkcionisati. Žongliram. Deo vremena u toku blok nastave radim sa đacima, a deo ih puštam da se snalaze i radim nešto drugo. Naporno je. Atmosfera u učionici je teška zato što se ja loše osećam. Prvenstveno zbog toga što sam inače vrlo posvećen nastavi, pa me ovo boli. Bez najave i kucanja direktor ulazi u učionicu i kaže: „Pođi sa mnom.“ Bilo mi je jasno da sam se okliznuo. Još da vidim koliko će boleti pad. U kancelariji samohrana majka, zamenica direktora, direktor i ja. Majka je vrlo ljuta. Nezadovoljna je kako radim sa decom. Vadi rokovnik. Čita mi iz njega moje izjave od pre nekoliko meseci sa sve datumom. Po jednu rečenicu bez konteksta. Optužuje me za nekorektan odnos prema đacima. Prihvatam da sam to nešto možda i rekao (realno se ne sećam jer je bilo davno), ali van konteksta je bezvredno. Ima i situacija kojih se sećam: Zašto nisam pohvalio njeno dete kada je odlično uradilo domaći? Zato što ga je donelo sa mesec dana zakašnjenja. Nastavlja. Kaže da sam hladan i distanciran prema učenicima. Ima istine. Zbog situacije u kojoj sam deluje neizbežno. Pokušavam da je prekinem, ali mi direktor ne dozvoljava. Kaže roditelj ima pravo da se žali. Sedim i slušam u neverici još neko vreme. Sada mi je već fizički vrlo loše. Ustajem da izađem. Direktor viče: ‘Sedi, ne dozvoljavam da izađeš’! Sedam. Direktor u potpunosti i nekritički staje na stranu majke. Sada me grde oboje. Razumem ga – niko ne voli inspekciju, a nju je procenio kao osobu koja će ih zvati svako malo ako ne dobije zadovoljenje odmah sad. I to će ih zvati mnogo puta. A kad krenu da dolaze, ko zna šta će sve još da pronađu po školi. Uhvaćen između dve vatre ćutim jer se nadam da će tako kraće trajati. U jednom trenutku nastupa dugo očekivana tišina. Gotovo je. Samleven, ustajem, i pre nego što napustim prostoriju poželim majci sve najbolje u životu, iskreno i iz duše. Ako je meni teško sa mojom porodicom gde nas ima dvoje odraslih, kako li je tek njoj, samoj sa dvoje dece. Ostavljam je zbunjenu i odvlačim se do učionice da ližem rane. Lako zamenljiv, imam razumevanja za svačiji interes, a voleo bih i da se neko iskreno zainteresovao za moj. Voleo – završava svoju priču za Školegijum Srđan Plavšić, profesor grafičkog dizajna iz Beograda.
Priča ovog profesora podstaknula me da pažljivije istražim odnos nastavnik-roditelj jer veliki broj nastavnika i nastavnica danas ima problema u komunikaciji i saradnji sa roditeljima. Naime, roditelji često dođu u školu uvereni da je jedina krivica za lošu ocenu koju je njihovo dete dobilo nastavnička. Stoga sam razgovarao sa nastavnicima i nastavnicama koji nemaju problema u komunikaciji sa roditeljima kako bi onima koji imaju eventualne poteškoće svojom dobrom praksom pomogli u prevazilaženju istih. Takođe, ovim člankom želim i roditeljima koji ponekad postupaju ishitreno ukazati na širu sliku problema i detaljnije ih uputiti u nastavničku perspektivu. Jer i nastavnicima se – kako potvrđuje i Srđanov primjer – i van učionice dešava život.
Pitanje načina razgovora s roditeljima formalno-pravno nije uređeno. Nastavnik bosanskog, hrvatskog, srpskog jezika i književnosti iz Sarajeva, Namir Ibrahimović, za Školegijum je kazao da ne postoji Pravilnik koji reguliše i(li) modelira razgovor između roditelja i nastavnika. Nastavnici i razredne starešine imaju obavezu da razgovaraju s roditeljem. Roditelj je po zakonu obavezan da dolazi na roditeljske i informativne sastanke s razrednim starešinom, a može zatražiti i razgovor s predmetnom nastavnicom ili nastavnikom. Ibrahimović za Školegijum objašnjava da se razgovori s predmetnim nastavnikom traže najčešće u slučaju neprimerene komunikacije nastavnika s učenikom, odnosno učenicom, ili ukoliko učenica ima ocenu nižu od one koju roditelj očekuje. Škole internim Pravilima mogu regulirsati podrobnije načine razgovora, kreirati formulare, tražiti da nastavnici vode podrobniju dokumentaciju, ali to sve spada u formalni nivo koji služi pre svega paranoičnoj pretpostavci da će roditelji tužiti školu i da zbog eventualnog sudskog procesa (kojih u praksi skoro da nema) treba imati dokumentaciju koja će potvrditi da je škola uradila sve u skladu sa Zakonom i pravilnicima – kaže Namir Ibrahimović.
Nastavnički fakulteti trebalo bi da ponude alate, znanja, informacije i načine kako da se nastavnice nose sa nezadovoljnim roditeljima u svakodnevnoj praksi. Svi naši sagovornici su potvrdili da o ovom pitanju nisu ništa učili tokom studija, pogotovo ne iz predmeta metodike ili pedagogije. Pišući ovaj članak setio sam se svog profesora metodike i jedne jedine njegove rečenice o ovoj temi. Najveći problem u radu u školi će vam biti roditelji, a od roditelja najveće probleme će vam zadavati roditelji prosvetni radnici.
