Fahrudin Bičo, nastavnik geografije iz Sarajeva, kaže da je dobra komunikacija sa detetom i obrazloženje ocene prvi korak u suzbijanju mogućnosti dolaska ljutitog roditelja u školu: Kada deci na uljudan način objasnite zašto su dobili određenu ocenu, ostavićete odmah manje prostora da se dete, i dalje nezadovoljno ocenom, ali svesno sada svojih propusta, žali roditeljima. Sve pismene radove nastavnik Bičo čuva i po nekoliko godina, a oni su najbolji dokaz koliko je učenik zapravo znao. Haris Husić, profesor informatike iz Sarajeva, u razgovoru za Školegijum ističe da nije redak slučaj da roditelji izrevoltirani nekim drugim (životnim) problemima dolaze da te probleme i prisutnu negativnost usmere na nastavnika. I on napominje da je ocenjivanje učenika javno i da je svaki nastavnik dužan prilikom ocenjivanja da obrazloži ocenu. Naši pedagozi, pa i mi nastavnici, prolazimo redovne radionice kroz stručno usavršavanje nastavnika na kojima se obrađuju teme aktuelne problematike. Koristeći stručne časopise kao što su „Didaktički putokazi“ svaki nastavnik ima mogućnost da nadogradi svoje znanje kroz iskustva drugih nastavnika. Profesorka bosanskog, hrvatskog, srpskog jezika i književnosti Adila Salibašić takođe nema problema u komunikaciji i saradnji sa roditeljima jer nastoji biti transparentna i postaviti objektivne parametre. U Pravilniku o ocenjivanju stoji jasno da ocena mora biti javna. Takođe, trudim se da se prema deci odnosim s poštovanjem i sve to smanjuje mogućnost žalbi. Isto je i sa roditeljima; kad obrazložiš ocenu, imaš „crno na belom“ (testovi su tu najbolji), daš jasno do znanja da ti je dobrobit deteta na prvom mestu, malo ima pritužbi. Opet, imam i dosta dobru decu – ističe za Školegijum profesorka Salibašić.
No, i pored uljudnog pristupa deci, postoji veliki broj roditelja koji ne žele da vide svoju ili detetovu krivicu u lošem uspehu pa svu odgovornost svaljuju na nastavnika. Jelena Bratić u članku od Jedinice do nastavnice ukazuje na još jedan aspekt odnosa roditelj-nastavnik-učenik, a čija se suština ogleda u tome da dete roditeljima neće uvek reći istinu jer se možda plaši reakcije ili kazne koja bi mogla da usledi. Jelena u članku poručuje roditeljima sledeće: Jedno je sigurno: jedno isto dete će se u prisustvu roditelja ponašati na jedan način, drugačije pred nastavnicima i na potpuno treći način kada je sa drugarima. U to sam se mnogo puta uverila.
A onda dođe roditelj i kaže kako ima „puno poverenje u svoje dete“ jer „on/ona meni uvek govori istinu“. Važi, naravno. Tako da, pre nego što se „naoštrite“ i krenete da tražite pravdu u školi, razmislite o svemu ovome, a onda se i zapitajte:
Da li tako idete u banku, pa se službenicima mešate u obračunavanje kamate ili rate koju treba da platite? Možda ste izračunali kod kuće onako kako mislite da treba, bez obzira na to što niste ekonomista.
Da li biste ispravljali hirurga koji vam operiše neku dragu osobu? Možda ste u serijama gledali kako se to radi pa znate bolje, iako niste lekar.
Da li biste išli da se svađate sa policajcem i instruktorom kad vam dete ne položi vozački ispit? Možda ste se vozili sa detetom po parkingu…što se vas tiče, savršen je vozač!
Ne biste?! Odlično! Ne mešajte se ni nama u posao.
Da napomenem, ima situacija kada roditelj treba da reaguje ukoliko primeti da se sa detetom dešava nešto (u bilo kom smislu) čudno. Tome služe i određene službe i timovi u školi. Ali, ovde je reč o roditeljima koji svoju decu štite od sticanja znanja i radnih navika. Zbog čega to radite? Zar ne znate da je znanje JEDINI kapital koji nikada niko ne može da im oduzme?!
Namir Ibrahimović u zaključku na ovu temu ističe da istraživanja potvrđuju kako zajednički rad roditelja i škole donosi bolje rezultate u učenju dece. Iz ličnog iskustva mogu reći da u pravilu redovan dolazak roditelja na informativne razgovore i konsultacije s predmetnim nastavnicima poboljšavaju rezultate učenja. Osim nastavnika, dodatnu edukaciju bi trebalo da imaju i roditelji kako bi im se objasnilo na koji način mogu pomoći školi u odgoju i obrazovanju njihovog deteta. Postoje situacije i primeri kada roditelji treba da reaguju kako bi zaštitili dete od samovolje, neprofesionalnosti i neljudskosti pojedinih nastavnika i nastavnica. Ali, otvorena komunikacija, sagledavanje problema te neishitreno donošenje odluka prvi su koraci ka dobroj saradnji roditelja i nastavnika što bi trebalo da bude ideal svakog odgovornog roditelja i odgovornog nastavnika koji žele da se nađu na istom mestu – najboljem interesu deteta. A do najboljeg interesa deteta se dolazi ostavljanjem privatnih problema po strani, posvećenošću, pravednošću, marljivošću, otvorenom komunikacijom. Ali, ponekad se i nastavnicima desi život pa bi možda roditelji trebalo i to da uzmu u obzir, kao što bi i nastavnici trebalo da budu senzibilni prema životu koji se desi njihovim učenicima i učenicama van učionice. Roditelji se danas, takođe, najčešće i skoro jedino žale na nastavnika kada detetu da ocjenu manju nego što oni misle da dete zaslužuje. A toliko je stvari u današnjem obrazovanom sistemu na koje bi roditelji trebalo da usmere svoj bes, gnjev i kritiku. Roditelji bi se, recimo, mogli mnogo žustrije, glasnije i organizovanije da se žale političarima na vlasti odgovornima za loše udžbenike, ispolitizirane i ideologizirane nastavne sadržaje i opšti cilj obrazovanja u BiH danas koji se ogleda u tendenciji da deca iz škole izađu kao dobri Bošnjaci, Hrvati ili Srbi, a ne kao dobri ljudi.
Izvor: Školegijum
