Ta divna terapija igrom

Terapija igrom nije samo igra, to je strukturiran, teorijski zasnovan pristup koji se nadovezuje na govorni i proces učenja kod dece.

Piše: Marija Živković, psiholog i terapeut igrom pod supervizijom

Sve fotografije iz mog detinjstva su sa nekoliko igračaka, mojim ćebencetom u dvorištu kuće roditelja moje mame , moji nana i deka, ili u mojoj i maminoj sobi u kojoj je bilo igračaka svuda. Nisam bila naročito drustvena na ranom uzrastu, pa sam najveći deo vremena provodila igrajući se sama ili sa svojom braćom. Braća su bila jako nestašna i zahvaljujući njima imam gomilu anegdota iz svog ranog detinjstva. Ali u ovom tekstu ne želim da vas upoznam sa svojom porodicom već sa terapijom igrom, jer nikada nisam prestala da se igram.

Sasvim slučajno sam kliknula na link koji je označavao edukaciju čiji puni naziv glasi “Child Center Play Therapy, Level I” i to je bio početak jedne velike ljubavi ispunjene neverovatnom količinom zadovoljstva. Imala sam veliku sreću da sam tom prilikom upoznala pre svega divne ljude, a onda i velike stručnjake iz ove oblasti. Vratila sam se u detinjstvo, tamo gde reči nisu najbitnija stvar i gde mogu da komuniciram a da nista ne kažem, vratila sam se detetu u sebi i odlučila da se posvetim svoj drugoj deci kojoj budem bila potrebna.

Šta je zapravo terapija igrom? Ono što je jako bitno da znate je da terapija igrom nije samo igra, to je strukturiran, teorijski zasnovan pristup koji se nadovezuje na govorni i proces učenja kod dece. Kako terapeut pomaže detetu? Kada dete nije u mogućnosti da izrazi svoja osećanja, misli i potrebe igračke su reči, a igra detetov jezik. Terapija igrom se koristi u tretmanu stanja (Gil & Drewes, 2004; Landreth, Sweeney, Ray, Homeyer & Glover, 2005) kao što su: upravljanje agresijom, bol i gubitak, razvod ili odvajanje porodice, deficit pažnje i hiperaktivnost, razvojni poremećaji, problem u učenju, fizički invaliditet, poremećaji u ponašanju, nemogućnost izražavanja emocija, nedovoljno razvijeni socijalni kontakti.

Najčešće sam se u praksi sretala sa decom koja ne znaju kako da izraze svoje emocije na adekvatan način i onda se ili povlače u sebe (roditelji kažu da su u komunikaciji sa drugom decom ili odraslim osobama jako stidljivi, a da kod kuće ne prestaju da “blebeću”) ili ispoljavaju neadekvatne oblike ponašanja prema drugoj deci, npr. povremeno ili učestalo imaju agresivne oblike ponašanja koje roditelji, vaspitači, učitelji i nastavnici opisuju kao napade besa. Terapija igrom se pokazala kao jedan od boljih, samim tim i uspešnih, pristupa za ovakvu vrstu problema kod dece.

Ono o čemu se jako malo priča, a postoji, je zlostavljenje dece od strane starijih osoba, starije dece ili vršnjaka. Zlostavljana deca su i među decom koja su jako stidljiva ili jako agresivna. Terapija igrom je uspešan metod kod ove vrste problema jer je to njihov svet, jer se u sobi za igru osećaju sigurno, jer vremenom sa terapeutom stvore neraskidivu vezu punu poverenja koju, možda, su uspeli do tada da uspostave sa malim brojem osoba ili ni sa jednom osobom. Pozitivan odnos koji se stvara između deteta i terapeuta tokom terapije igrom obezbeđuje detetu adekvatan emocionalni rast i razvoj, osnažuje njegov ego i vraća poverenje u okolinu.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana