Šta se dešava tokom terapijskog procesa? Tokom terapije deca prolaze kroz različite faze rada na sebi – bore se sa jako snažnim emocijama, iskazuju nešto što nikada nisu umeli ili smeli, regulišu emocije koje nisu znali kako i čitav niz etapa kroz koje prolaze zajedno sa terapeutom. Primeri iz prakse su pokazali da nam je prosečno potrebno oko 22 susreta sa detetom da bi došlo do poboljšanja. Roditeljima je uvek ovaj broj susreta jako veliki i dug vremenski proces, ali verujte mi nije. Kroz susrete sa detetom detektujete promene i poboljšanja, prepoznajete da dete radi na sebi, prepoznajete da se kreće uzlaznom linijom. Ne mozemo očekivati da se bilo šta desi brzo. Ja nisam ljubitelj ničega što kao prefiks ima instant. Tokom terapijskog procesa zajedno prolazimo kroz različite faze, kroz različita razmišljanja, kroz različite emocije, zato je bitan iskren i jak savez, da kao odrasli komuniciramo i razmenjujemo informacije. Meni, kao terapeutu, vreme nije bitan činilac, ono što mi je jako bitno je da pomognem detetu, a samim tim i roditeljima.
Igra ublažava osećaj stresa i dosade, povezuje decu na pozitivan način, stimuliše kreativno mišljenje i razmišljanje, reguliše emocije, a povećava ego.
U ovoj vrsti terapije jako bitnu ulogu imaju roditelji, staratelji ili osobe koje brinu o detetu. Ponekad se roditelji jave i dođu na uvodni razgovor i tokom tog uvodnog razgovora pronađemo rešenje jer nisu bili u mogućnosti da sami prepoznaju rešenje. Ponekad je dovoljan samo savetodavni rad sa roditeljima kako bi se pronašlo rešenje. A ponekad su potrebni sati terapije sa detetom i aktivan rad sa roditeljima ( a ovde podrazumevam stalnu razmenu informacija između terapeuta i roditelja). Jako bitnu ulogu imaju vaspitači, učitelji i nastavnici, njihovo gledište i mišljenje su jako bitni terapeutu, njihova komunikacija je bitna skoro isto onoliko koliko je bitna komunikacija između terapeuta i roditelja. Da bih pomogla detetu i da bi terapija igrom dala pozitivne rezultate neophodan mi je jak i iskren savez sa članovima porodice (ovde pre svega mislim na roditelje), vaspitačima, učiteljima i nastavnicima. Za sada se pokazalo da je ovakav vid zajedničkog rada na prevazilazenju teškoća ono sto na najbolji mogući naćin pomaže detetu da prevaziđe prepreke i osnaži se.
Ne zaboravite! IGRA JE ZABAVNA AKTIVNOST U KOJOJ SE UŽIVA, KOJA OSNAŽUJE DUH I BOJI DEČJI POGLED NA SVET U ŽUTO. UČENJE I RAZVOJ SE NAJBOLJE NEGUJU KROZ IGRU.
