Hoćete da znate nešto?
Još uvek malo „od dole“ krvarim. Tek tek. Ali sam skinula uložak jer me iritira i vrlo je moguće da će mi se zaprljati gaćice. Možda nedovoljno da bi bile okačene u Galeriji Akademije umetnosti u Novom Sadu.
Ali one od pre neki dan kada mi je pokapalo po njima i pločicama samo dok sam se nagnula da dohvatim uložak, bile bi vrlo reprezentativne i rado bi, znam svoje gaćice, učestvovale u zgražavanju konzervativne Srbije, jednog njenog dela, koja je ovu izložbu studenata diplomskih master studija sa Departmana likovnih i primenjenih umetnosti Akademije umetnosti u Novom Sadu nazvala „vise u izlogu neke prljave gaće“.
To je činjenica, prljave jesu, ali ne od sranja već od krvi koja svakoj ženi otiče pet do sedam dana na svakih 25 do 30 dana.
I to znamo, samo mi onda nije jasno zašto se zgražavamo. Zašto se zaboga žene zgražavaju kada to žive i gledaju među svojim nogama od 12 godine?
Što se tiče muškaraca, krajnje je vreme da to vide, ako do sada nisu primetili kada „ubacuju veš u mašinu“.
Komentari koje čitam u ravni su apokalipse, o gospode sveti, kao da su okačeni leševi, a ne krvlju zaprljane gaćice, nešto što ja, ti, tvoja majka, ćerka, sestra, tetka, drugarica, koleginica, komšinica, prodavačica, službenica, lekarka, zubarka, nastavnica, učiteljica, radnica u pogonu, za linijom, kuvarica, konobarica, glumica, pevačica, negovateljica, pekarka, čistačica, sobarica, novinarka, voditeljka… imaju. I zamisli,
zamisli,
zamisli,
tad rade i ponašaju se kao da im između nogu ne otiče krv, ne boli stomak, noge, glava. Sve kao normalno. Jer su i očekivanja da budu na visini zadatka normalna.
Nema tu nekog velikog razumevanja „možeš misliti, krv ti curi od dole“, slično kao i kod porođaja „možeš misliti moja baba se porodila u njivi“.
Da li znate da ja, koja se inače volim rasipati i drugima stalno kupovati i poklanjati prvi put u životu, i to samo kad su ulošci u pitanju, kupujem pre vremena, kada naletim na dobru cenu. Jer toliko krvarim da mi trebaju tada dva pakovanja od po 14 uložaka. To je recimo 490 puta dva. Deluje kao ništa? Pa, mislite o onim ženama koje žive na rubu egzistenicije i trebaju sad da razmisle da li da kupe uloške ili salamu za decu. U našoj zemlji živi preko milion žena koje su ne na samoj ivici, već u dubokom siromaštvu.
Krv na gaćama je stoga najmanji „problem“.
Stoga prestanite da se zgražavate, nije fazon, već razumite i podržite žene onda kada krvare. I razumite šta su mladi studenti želeli da poruče. Otvorila se polemika. Odlično! Dajte vamo još krvavih gaća!
Važno da smo se zahvaljujući medijima navikli na gole sise, pi*ke, dupeta, jebanja, al na gaćice uprljane krvlju padamo u trans. Sve puritanac do puritanca.
Pet dana krvarim, da ponovim.
Pet dana pre toga nisam u stanju da normalno funkcionišem, plačljiva, nervozna, pospana, tužna. Onda dobijem pa pokušavam da sa tim ponekad odlivima obavim sve što mogu kao kad ne krvarim. Ako je muž na putu, idem po dete u školu, pita me mama šta je ovo krvavo na biciklu, mislim da sam joj tako i otkrila za postojanje menstruacije. Vodim je na Dunav, da ne bi ostala kod kuće, pa onda na seoskoj plaži bez kabina, tražim šipražje gde mogu da promenim tampon, ako idem na roditeljski ili imam promociju upakujem se kao beba u prvim mesecima dok se još nose švedske pelene. Kada spavam, ako uopšte tada od ustajanja i menjanja uložaka spavam, stavljam ispod sebe dodatni čaršav.
Jednom mi je tako probilo na bele pantalone, bila sam organizator dečije priredbe i nešto je oko bine krenulo po zlu i ja nisam imala kad da odem da promenim uložak. Kad se sve završilo, ustala sam sa klupe u sali škole, verovatno prešla dvesta metara da bi mi jedna mama rekla da mi je probilo.
E na tome „jel ti probilo?“ bazirana je cela izložba koju možete pogledati ako želite u Novom Sadu.
Do tada, idite i kupite svojoj ženi uloške, kao što meni Vlado radi, uz detaljne instrukcije super, night i tome slično, pričajte sa ćerkicama o tome na vreme, da ne bude kao sa mnom kad sam to saznala iznenada od starije komšinice pa skoro umrla na ljuljašci pevajući Lepu Branu, učinite dostupnijim uloške, delite ih socijalno ugroženim ženama i dajte bar jedan dan bolovanja za to.
Možda se nisam porađala u njivi, ali neke stvari zaista ne trebaju da se „podrazumevaju“.
Jer evo nas u situaciji kada mi možemo sve, pa se ta činjenica vrlo obilato koristi.
Preko svake mere.
Autor: Jovana Kešanski