To su prevaziđeni stavovi iz prošlog veka, kaže dr Aland Kazdin, profesor dečije psihologije sa univerziteta Jejl. Iza napada besa uopšte ne mora stajati ljutnja.
Dete koje ima potrebu da uvek izaziva sukobe sa drugima zapravo je, usled lošeg odnosa sa roditeljima, izgradilo odbrambeni mehanizam koji drugi doživljavaju kao agresivnost i nedostatak samokontrole. Evo nekih stvari koje možda nesvesno činite, a koje doprinose neprijateljskom stavu deteta prema okruženju:
Posle škole igrali su fudbal i Nikola je primio gol. Marko mu je zbog toga udario šamar. Nikola se, po dogovoru sa roditeljima, nije tukao i nije mu vratio, već je ispričao roditeljima.
Da kojim slučajem Denis Napast, nestašni strip junak, danas odrasta negde u Srbiji, zabrinuti roditelji bi ga poveli kod psihologa koji bi mu lako udelio dijagnozu hiperaktivnog deteta sa poremećajem pažnje.
Deca primećuju kad njihovi roditelji jako reaguju na nešto, posebno kad je zabrana u pitanju. I ako pomisle da je igranje plastičnim oružjem nešto jako bitno jer je strogo zabranjeno, upravo to može da privuče njihovu pažnju mnogo više.
U svađe vršnjaka ne treba se mešati dok nema agresije i jedno dete nije u nepovoljnijem položaju. Konstruktivno rešavanje konflikta uči decu toleranciji i zauzimanju za sebe
Dete još nije stiglo da spusti ranac, ispriča kako mu je protekao dan niti objasni šta se dogodilo. Roditelj već ima podatak, a podatak lako postaje zaključak: nije dovoljno učilo, nije bilo pažljivo, nije se potrudilo.
Roditelji, neretko i po sopstvenim priznanju, pribegnu obliku pomoći koji smatraju podrškom, a koji se ogleda u pisanju sastava i pesama, pravljenju projekata ili izradi crteža.
Tokom dva dana Oplenac je ponovo postao mesto susreta dece i porodica iz cele Srbije i regiona, uz rekordnih 45.000 posetilaca, 120 aktivnosti i oko 1200 volontera.
