Piše: Snežana Golić, pedagog
Marko i Nikola su drugari iz istog odeljenja drugog razreda. Marko je inteligentno dete, raste u porodici koja smatra da deca treba sama da rešavaju probleme između sebe po svaku cenu. Nikola je veseo i opušten dečak i roditelji ga savetuju da mirnim putem rešava konflikte sa drugarima, a ako ne uspe da ipak kaže odraslima.
Posle škole igrali su fudbal i Nikola je primio gol. Marko mu je zbog toga udario šamar. Nikola se, po dogovoru sa roditeljima, nije tukao i nije mu vratio, već je ispričao roditeljima.
Kod tata ova dva dečaka situacija je obrnuta. Markov tata svira gitaru i nije sportski tip, dok je Nikolin razvijeniji, jači, viši i spretniji. Čuli su se telefonom:
Nikolin tata: „Molim te kaži sinu da izbegava tuču, mali su, ne znaju da procene ni snagu ni situaciju, mogu ozbiljno da se povrede. “
Markov tata: „Znam sta se desilo i smatram da je Nikola trebalo sam da se brani, a ne tebi da govori. Neka sami to reše – dečaci su“.
Nikolin tata: „Nema problema, neka bude po tvom. Povedi sina i vidimo se u 15h kod Sajma da pokažemo sinovima kako se to radi, tako će najbolje razumeti“.
Markov tata: „Nema potrebe da budemo napeti, zar ne možemo to kao ljudi da rešimo?“
Nikolin tata: „Ali mi smo muškarci, normalno je da te prebijem ako se ne slažem sa tobom, a ti ćeš se braniti.. ili te nisam dobro razumeo?“
Marko više nije dirao Nikolu.
