Ne pretpostavljajte da su agresivna deca puna ljutnje

To su prevaziđeni stavovi iz prošlog veka, kaže dr Aland Kazdin, profesor dečije psihologije sa univerziteta Jejl. Iza napada besa uopšte ne mora stajati ljutnja.

Kada dete udara, viče, vrišti ili ujeda, mnogi roditelji ovo ponašanje tumače kao znak hronične ljutnje ili potrebe za pražnjenjem. Međutim, to su prevaziđeni stavovi iz prošlog veka, kaže dr Aland Kazdin, profesor dečije psihologije sa univerziteta Jejl. Naizgled ljuto dete ne mora postati ljuta osoba niti u njemu ima potencijala za vrhunskog sportistu. Zapravo, iza napada besa uopšte ne mora stajati ljutnja.

“Zastarela tumačenja nam nisu od pomoći, jer niti su dokazana niti su delotvorna,” kaže dr Kazdin. “Mnogi ljutiti ljudi ne udaraju u zidove. Uzroci takvog ponašanja mogu biti različiti.”

Kazdin, koji je direktor Centra za roditeljstvo na Jejlu, objašnjava da agresivnost dece može biti uzrokovana funkcionisanjem moždanih centara za impulsivnost ili time što agresivno ponašanje aktivira moždane centre za nagrade, kao što to droga, hranai seks čine kod odraslih. Agresivnost može imati i nasledno poreklo, a batine i nasilni prizori u medijima mogu je dodatno razbuktati.

Agresivnost dece može biti uzrokovana funkcionisanjem moždanih centara za impulsivnost ili time što agresivno ponašanje aktivira moždane centre za nagrade, kao što to droga, hranai seks čine kod odraslih.

Budući da je radio sa nekom od “najagresivnije dece koja postoje,” Kazdin je imao uvid u to koliko roditelji mogu da utiču na nasilnost dece.

“Roditelji propuštaju bezbrojne prilike da pohvale decu za dobro ponašanje,” kaže Kazdin. “Pogrešno je misliti da će dete postati suviše mekano ako ga hvalite. Problematična deca mogu se upravo komplimentima omekšati. Ako želite da dete prestane da udara u zid, kaznom ga verovatno nećete zaustaviti. Više uspeha imaćete ako ga pohvalite kad na udara u zid,” objašnjava on.

Ključ za promenu ponašanja je da ne očekujete od deteta da “razume”. To je suludo. Deca moraju da uvežbavaju novo ponošanje ponavljanjem.

Sa najagresivnijom decom pokazala se delotvornom tehnika “poluge”. Psiholog sa detetom odigrava scenario koji obično vodi napadu besa. Dete se vodi kroz situaciju tako što mu se daju uputstva kako da reaguje na odgovarajući način. Kada u tome uspe, biva nagrađeno. Polako, poželjna reakcija prelazi u naviku. Dakle, dete kroz vežbu i ponavljanje menja svoje modele ponašanja.

“Ključ za promenu ponašanja je da ne očekujete od deteta da “razume”. To je suludo. Deca moraju da uvežbavaju novo ponošanje ponavljanjem. Ne možete nekog naučiti na svira Rahmanjinova tako što ćete mu objasniti kako se to radi,” kaže Kazdin.

Štaviše, nakon vežbanja ponašanja, skeniranje mozga deteta pokazuje stvarne promene.

Svakako, ne postoje univerzalna rešenja primenljiva na svako nasilno dete. Neka deca ispoljavaju ozbilju agresivnost koja se mora zaustaviti agresivnijim intervencijama. “Znak za uzbunu je kada roditelji dobiju pritužbe od drugih, najčešće iz škole. Svaki put kada ponašanje deteta otežava svakodnevno funkcionisanje, problem se mora rešavati,” kaže Kazdin. Ako se dete zaista ponaša zabrinjavajuće, prvi korak je da ga odvedete pedijatru. Medicinski radnici nisu nepogrešivi, ali obično ne gaje zastarela uverenja o tretiranju nasilnog ponašanja, pa će znati kako da se postave, savetuje stručnjak sa Jejla.